Posle parlamentarnih izbora održanih 30. avgusta novu većinu čine koalicija Za budućnost Crne Gore koja ima 27 poslanika, koalicija Mir je naša nacija 10, a platforma Crno na bijelo ima četiri mandata. Skupština Crne gore ima osamdeset jednog poslanika, što znači da nova vladajuća grupacija ima minimalnu većinu. Đukanovićeva Demokratska partija socijalista ima 30 poslanika, Socijaldemokrate i Bošnjačka stranka imaju po tri , Socijaldemokratska partija dva. Po jednog predstavnika imaju Albanska lista Nik Đeljošaj - Genci Nimanbegu i koalicija Jednoglasno.
Kako se iz sastava nove Skupštine može videti u Crnoj Gori postoji razvijen politički pluralizam, partijska scena je izuzetno fragmentirana. Novu većinu čine tri koalicije, a u sazivu Skupštine zastupljene su 22 stranke ili grupe građana, većinu čini njih 16.
U Crnoj Gori postoje višestruke linije podela koje se presecaju. Naglašene su identitetske razlike, nema nijedne nacije koja ima apsolutnu Državni aparat je korumpiran i kriminalizovan i odatale će dolaziti najjači otpor novoj vlasti. Osnovno je pitanje da li će se raspasti Demokratska partija socijalistavećinu, a politički su relevantni Crnogorci, Srbi, Bošnjaci i Albanci. Prema popisu stanovništva izvršenom 2011. Crnogorci čine 45 posto stanovništva, Srbi 29 posto, Bošnjaci 9 posto, Albanci 5 posto, Romi i Hrvati po 1 posto itd. Srpski jezik je maternji za 43 posto stanovnika Crne Gore, crnogorski za 37 posto, albanski 5 posto, bosanski 5 posto, hrvatski 1 posto. U ukupnom stanovništvu ima 72 posto pripadnika pravoslavne veroispovesti, 19 posto islamske, 3 posto katoličke.
Suverenisti su međusobno sukobljeni. Deo, koji čine Pokret za promjene Nebojše Medojevića i koalicija Crno na bijelo, koju predvodi Dritan Abazović, sada su deo vladajuće većine, dok su sve opozcione stranke suverenističke. U novoj parlamentarnoj većini postoji i podela na evroatlantiste (Medojević, Abrazović) i one kojima su bliski Beograd i Moskva (Andrija Mandić, Milan Knežević).
Srpska pravoslavna crkva sa dve eprahije u Crnoj Gori odlučujuće je doprinela pobedi opozcije. Nedavno preminuli mitropolit Amfilohije i episkop Joanikije bili su u velikom sukobu sa Đukanovićem, ali nisu bili u najboiljim odnosima ni sa Aleksandrom Vučićem ni sa vrhom crkve u Beogradu. Ova dvojica jerarha pokazali su zavidnu političku veštinu. Vodili su rat na dva fronta, protiv Đukanovića i protiv Vučića i uspeli da pobede. Kolika je ta pobeda, videće se uskoro.
Ni ekonomska moć nije bila pod potpunom Đukanovićevom kontrolom. Sa njim je u žestokom sukobu odbegli tajkun Duško Knežević, vlasnik Atlas grupe. Protiv dosadašnje vlasti bili su i drugi tajkuni, poput Žarka Rakčevića, Željka Ivanovića i Miška Perovića. Oni podržavaju Dritana Abazovića i to je jedan od razloga što ovaj sa samo četiri poslanika ima tako veliki značaj u pregovorima o formiranju nove vlade. Jedan od Za Vučića je od odsudne važnosti da ima podršku SPC-a koju mora da pacifikuje kako bi rešio problem Kosova tj. priznao ga kao nezavisnu državunajbogatijih Crnogoraca, Daka Davidović, blizak je crkvi. Ni mediji nisu bili pod potpunom Đukanovićevom kontrolom. Najzad, i najveći kriminalni klanovi su u žestokom međusobnom ratu. Uzimajući u obzir sve rečeno ne može se reći da je, i pored svega što je činio, Đukanović uspeo da uspostavi potpunu diktaturu. On je jedva dobio i izbore 2016, i to zahvaljujući farsičnom državnom udaru koji je, navodno, trebalo da bude izvršen na dan izbora. Tada Crna Gora još nije bila članica NATO u koji je ušla 2018. pa na Zapadu niko nije pravio problem zbog očigledno neregularnih izbora. Posle ulaska Crne Gore u zapadni vojni savez Đukanović više nije potreban. Kako bi rekao Stipe Mesić, izvršio je svoj zadatak.
Donošenjem Zakona o slobodi vjeroispovjesti Đukanović je namerno izazavao krizu. Tim manevrom pokušao je sebe ponovo da učini jedinim kredibilnim zastupnikom zapadnih interesa u svojoj zemlji. Na Zapadu SPC i srpski nacionalizam, često pogrešno, vide kao produženu ruku Rusije. Đukanović se nadao da će on, kao veliki protivnik Rusije, ponovo dobiti podršku od svojih dosadašnijih patrona, kako bi sprečio njen geopolitički povratak na Balkan. Međutim, preračunao se. On je i Zapadu postao teret posle više od trideset godina vladavine.
Protesti protiv usvajanja Zakona bili su masovniji i organizovaniji nego što je to bilo ko očekivao i bili su mirni. Đukanović je verovatno misilio da će poslovična crnogorska violentnost dovesti do velikih incidenata, što bi njemu omogućilo da pribegne represiji kako bi obezbedio opstanak na vlasti.
Čak i kada bi ideološki i politički nova vlast bila složna, ne bi mogla da promeni mnogo. Spoljašnji faktori, tj interesi velikih sila, odlučjuće utiču na oblikovanje sistema vlasti u Crnoj Gori. Nova vlast neće moći da menja dosadašnje strateške orijentacije države, na primer da donese odluku o istupanju iz NATO-a ili da povuče priznavanje Kosova. Ali, što je za nju naročito važno, neće moći da promeni ni najznačajnije identitetske Spoljašnji faktori, tj interesi velikih sila, odlučjuće utiču na oblikovanje sistema vlasti u Crnoj Goriodredbe u Ustavu kao što su građanski karakter države, zastava, himna, službeni jezik i sl. Većina ustavnih članova može biti promenjena dvotrećinskom većinom u Skupštini. Ali, za promenu pojedinih članova, u koje spadaju i odredbe o identitetu, pored dvotrećinske poslaničke većine neophodna je i potvrda na referendumu na kome za mora biti najmanje tri petine upisanih birača. Takva procedura neophodna je i za promenu člana 157. kojim se zahteva referendum u tim slučajevima. Očigledno, takva većina nikad neće postojati, tj. pojedini članovi Ustava su nepromenjivi. Prema članu 1. Ustava Crna Gora je nezavisna i suverena država, republikanskog oblika vladavine, građanska, demokratska, ekološka i država socijalne pravde, zasnovana na vladavini prava. Kako je i ovaj član nepromenjiv Crna Gora se ne može reorganizovati kao višenacionalna, multikulturna država u kojoj bi postojali elemnti konsocijacije, tj. podele vlasti između različitih nacionalnih grupa. Kako je već istaknuto, osnovna linija političkih podela posle sticanje nezavisnosti sledila je nacionalne razlike. U tom periodu Srbi su bili diskriminisani, a vlast je angažovala sve moguće resurse kako bi obezbedila stvaranje crnogorske nacije.
Odluka o formiranju privremene ekspertske vlade bila je uslovljena realnim odnosima snaga. Većina koju čini šesnaest stranka je neupravljiva. Članovi Vlade neće biti političari koji su dobili podršku birača, nego tzv "nezavisni eksperti". Kad ministri nisu političari koji imaju moć, to samo znači da neko drugi, ko ima moć a nema podršku građana, stvarno vlada. Ovaj manevar ima za cilj da umanji uticaj sprskih partija i Vučića u Đukanović je verovatno misilio da će poslovična crnogorska violentnost dovesti do velikih incidenata, što bi njemu omogućilo da pribegne represiji kako bi obezbedio opstanak na vlastipolitičkom životu Crne Gore. Crkveni kandidat, mandatar Zdavko Krivokapić, verovatno će formirati novu političku stranku demohrišćanske orijentacije. Ako bude imao podršku crkve ovaj novajlija u političkom životu dobiće deo glasova koji su do sada išli srpskim strankama. Zbog odmerenosti u nastupima i političkim stavovima on može biti prihvatljiv i za birače nesprpske nacionalnosti. Tako bi mogao biti umanjen politički značaj Andrije Mandića i Milana Kneževića i uticaj Vučića na zbivanja u Crnoj Gori. Ali, smrću Amfilohija oslabljena je Krivokapićeva pozcija. Na čelo koalicije on je i doveden na insistiranje pokojnog mitropolita, budući da je pravilno procenjeno da sa Mandićem i Kneževićem kao liderima ne bi bio postignut tako dobar rezulatat.
Unutar SPC postoji sukob između većinske struje koja podržava Vučića i manjinske koja osuđuje naročito njegovu nacionalnu politiku. Amfilohije je bio neformalni lider manjinske struje koju čini petnaestak episkopa čije eparhije su mahom izvan teritorije Republike Srbije. Odmah posle Amfilohijeve smrti za administratora Mitropolije crnogorsko-primorske (MCP) postavljen je episkop budimljansko-nikšićki Joanikije. Sveštenstvo i vernici bi najradije njega videli kao novog mirtopolita. Međutim, verski analitičar iz Crne Gore i suverenista Vladimir Jovanović tvrdi da prema kanonskom pravu adminstrator neke eparhije ne može biti njen novi episkop.
Tek posle održavanja Svetog arhijerejskog sabora SPC videće se da li je postavljnje Joanikija za administratora manevar njegovih protivnika da ga onemoguće da postane novi mitroplit. U crkvi, kao i svakoj drugoj strukturi moći, uvek se vodi ogorčena zakulisna borba za vlast. Za Vučića je od odsudne važnosti da ima podršku SPC koju mora da pacifikuje kako bi rešio problem Kosova tj. priznao ga kao nezavisnu državu. On često ponavlja da Srbija ne može priznati Kosovo a da zauzvrat ne dobije ništa. Za crkvu je Kosovo sveta zemlja povodom koje se ne mogu praviti kompromisi. Za Vučića je ono predmet trgovine. Priznanje, ali za nešto, a ne za ništa.
MPC je, prema Ustavu SPC, eparhija kao i svaka druga, bez ikakvog specijalnog statusa. Međutim, tokom tri decenije Amfilohije ju je u značajnoj meri učinio autonomnom. On je često samostalno nastupao i donosio odluke koje vrh SPC nije odobravao. Tako je 2016. učestvovao u radu sabora na Kipru na kome nisu bile zastupljene sve pravoslavne crkve, među njima ni moskovski patrijarh. MCP je poslednjih decenija postala Donošenjem Zakona o slobodi vjeroispovjesti Đukanović je namerno izazavao krizu. Tim manevrom pokušao je sebe ponovo da učini jedinim kredibilnim zastupnikom zapadnih interesa u svojoj zemljifinansijski veoma moćna, raspolaže nekretninama, vrednim građevinskim zemljištem i drugom imovinom. Naročito su obilni prihodi koje ostvaruje manastir Ostrog koji je postao pravo svetilište. Tim prihodima samostalno je raspolagao Amfilohije i trošio ih po svom nahođenju. Moguće je da će iz beogradske patrijaršije nastojati da Amfilohijevu smrt iskoriste kako bi disciplinovali MCP i vratili je u staus obične eparhije. Takav postupak izazvao bi veliko nezadovoljstvo i kod sveštenstva u mitropoliji i kod vernika. Crnogrci, bez obzira kao se nacionalno izjašnjavaju imaju veoma naglašenu predstavu o svojoj izuzetnosti. Osim toga faktički autonomni status MCP bio je i neka vrsta kompromisne pozicije kojom su suzbijani zahtevi za osnivanje autokefalne crkve. Na poslednjem kongresu svoje partije Đukanović je osnivanje crnogrske pravoslavne crkva najavio kao državni program.
SPC je konzervativna institucija, u njoj ne postoje uticajni socijlano-hrišćanski klirici. Ona nikad nije bila na strani podređenih društvenih slojeva i nema razvijenu socijalnu doktrinu. Kada je izbila kriza iz crkve su uporno poručivali tadašnjim vlastima: "Povucite Zakon i nema litija". Tokom višedecenijske Đukanovićeve vladavine ona ga je više podržavala, ili bila po strani, nego što ga je osporavala. Crkva ne traži društvene promene, već samo uklanjane njoj nesklone vlasti. Levica ne postoji ni u Srbiji ni u Crnoj Gori.
Zbog pandemije drastično su se pogoršale ekonomske prilike u ovoj maloj državi. Poslednjih decenija ona je deindustrijalizovana i postala zavisna od turizma kao najvažnije privredne grane. Zbog pandemije ovogodišnja sezona je neuporedivo lošija nego prethodnih godina. Nova vlada suočiće se sa velikim teškoćama. Finansijska podrška sa Zapada mogla bi da znatno utiče na ishode političkih borbi.
Naredne godine trebalo bi da bude održan novi popis stanovništva. Srpski političari i intelektualci, i u Srbiji i Crnoj Gori, nadaju se da će na njemu Ne može se reći da je, i pored svega što je činio, Đukanović uspeo da uspostavi potpunu diktaturu. On je jedva dobio i izbore 2016, i to zahvaljujući farsičnom državnom udarubroj Srba biti veći nego na predhodnom popisu. Budući da su balkanski identiteti često nestabilni, nije nemoguće da se zbog promene vlasti tako nešto i dogodi. Ali, slaba vlada neće biti u stanju da se nosi sa tako zapaljivim događajem kao što je popis u državi u kojoj postoje snažne identitetske podele.
Državni aparat je korumpiran i kriminalizovan i odatale će dolaziti najjači otpor novoj vlasti. Osnovno je pitanje da li će se raspasti Demokratska partija socijalista. Takav ishod nije nemoguć, budući da se radi o klijentelističkoj strukturi okoštaloj na vlasti koja verovatno nije sposobna da se menja.
Neočekivani događaji u politici imaju veliku važnost. Smrću moćnog mitropolita Amfilohija odnos snaga je bitno promenjen. Postignut je jedini mogući kompromis da nova Vlada bude ekspertska sa oročenim mandatom do jedne godine. Potom će biti održani vanredni izbori. Očekuje se da će na majskom zasedanju Sabora SPC biti izabran novi mitropolit. Njega će indirektno postaviti Vučić, a on će birati kandidata koji se ne protivi njegovoj nacionalnoj politici. Takvu odluku podržaće i Zapad jer će biti oslabljena crkvena struja koja se protivi priznavanju Kosova.
Sukobi unutar nove većine sve su češći i grublji, pa nije izvesno da li će vlada uopšte biti formirana. To bi moglo značiti da će novi parlamentarni izbori biti održani pre nego što bude izabran novi mitropolit.
