Početkom 2014. godine, Isil je emitovao jedan od svojih prvih video snimaka. Prošao je neopaženo u Evropi, jer nije imao ni savremenu profesionalnost Isilovih kasnijih uradaka, ni proganjajuću "našid" muziku koja prati većinu njegove propagande. Umesto toga, ručnom kamerom snimljen je buldožer kako ruši štit od peska koji je obeležavao granicu između Iraka i Sirije. Dok je mašina uništavala štit, kamera se oštro okrenula Davno su prošli dani kada su zapadne zemlje mogle da imaju inostrane avanture i da u isto vreme očekuju da će kod kuće biti bezbednenaniže, ka plakatu na pesku na kom je pisalo "Kraj Sykes-Picota".
Krvave posledice granica koje su britanske i francuske diplomate, Mark Sykes i François Georges-Picot, nacrtali u tajnosti tokom Prvog svetskog rata – kojima se Sirija, Libansko gorje i severni Irak daju Francuskoj, a Palestina, Transjordan i ostatak Iraka Britancima - poznate su svakom arapskom hrišćaninu i muslimanu i, bez sumnje, svakom Jevreju u regiji. Oni su zbacili vladare starog umirućeg Otomanskog carstva i stvorili veštačke nacije u kojoj granice, kule i brda peska odvajaju plemena, porodice i narode. One su anglo-francuskog kolonijalnog porekla.
Iste noći kada sam video taj rani Isilov video, bio sam u poseti libanskom vođi Druza, Walidu Jumblattu. "Kraj Sykes-Picota!" zagrmeo je video na mene. "Glupost", frknuo sam. Ali, naravno, bio sam u krivu, a Jumblatt je bio u pravu. On je uočio u startu to da Isil shvata simbolički - ali gotovo nezamislivom brzinom - ono što toliko Arapa traži već skoro 100 godina: dekonstrukciju lažnih granica kojima su pobednici Prvog svetskog rata – uglavnom Britanci i Francuzi – podelili arapske narode.
Ta kolonijalna konstrukcija – ne samo granice koje su Britanija i Francuska iscrtale, već i uprave i lažne demokratije pokvareno nametnute, mandati i namesništva koja su im omogućila da vladaju Arapima – otrovala je njihove živote. Colin Powell je zahtevao upravo takvo namesništvo za iračku naftu pre nelegalne anglo-američke invazije 2003. godine.
Većina od miliona sirijskih i afganistanskih izbeglica koje su
preplavile Liban, Tursku i Jordan, i severnije, Evropu, ne namerava se
nikad vratiti u države koje su ih izneverile. To nisu "propale države",
one su imaginarne nacije koje više nemaju nikakvu svrhu. (Foto: Georgi Licevski, Epa/Hina)Britanija je nametnula kraljeve Arapima - namestila je referendumski rezultat u korist hašemitskog kralja Faisala u Iraku 1922. godine - a onda im je dala generale i diktatore. Narodi Libije, Sirije, Iraka i Egipta - koje su Britanci pokorili u 19. veku - naknadno su blagosloveni lažljivim vladama, brutalnom policijom, lažovima u novinama i falsifikovanim izborima. Hosni Mubarak je ponovio Faisalovu epsku referendumsku pobedu od 96 posto. Za Arape, "demokratija" nije označavala slobodu govora i slobodu da biraju svoje čelnike; označavala je "demokratske" zapadne zemlje koje su nastavljale da podržavaju okrutne diktatore koji su ih ugnjetavali.
Zbog toga arapske revolucije koje su pokrenute na Bliskom Istoku 2011. - zaboravite na "arapsko proleće", tu holivudsku tvorevinu - ne zahtevaju demokratiju. Plakati na ulicama Kaira i Tunisa i Damaska i Jemena pozvali su na dostojanstvo i pravdu, dve stvari za koje se Zapad definitivno nije borio kad su Arapi u pitanju. Pravda za Palestince - ili Kurde, ili za pobijene Armejce iz 1915., odnosno za sve arapske narode koji pate Naša podrška Izraelu koji nam ne govori gde je njegova istočna granica logično ide uz naše vlastito odbijanje da priznamo - osim ako nam odgovara - granice arapskog sveta- nije nešto što je Zapadu prioritet. Ali mislim da je Zapad trebalo da ode puno dalje u svojoj istrazi ogromnih promena iz 2011. godine.
U mom vlastitom izveštavanu o ustanaku, pripisao sam ih povećanom obrazovanju i putovanju arapskih zajednica širom Bliskog Istoka. Iako priznajem moć društvenih medija i interneta, nešto dublje je bilo na snazi. Arapi su se probudili iz dubokog sna.
Oni su odbili da i dalje budu "deca" patrijarhalnog oca - Nasera i Sadata i Mubaraka i Asada i Gadafija i, u ranijim godinama, Sadama.
Arapi su želeli da poseduju sopstvene gradove i sela. Oni su hteli da poseduju mesta u kojima su živeli, koja obuhvataju većinu Bliskog Istoka.
Ali sad mislim da sam bio u krivu. Ono što se zapravo pokazalo te godine, sad sam uveren, bilo je duboko učvršćeno arapsko uverenje da su upravo institucije koje je Zapad izgradio za te ljude pre 100 godina bile bezvredne, i da je državnost koju smo kasnije dodelili veštčkim nacijama unFrancuska se toliko navikla da šalje svoje vojnike i avione u Afriku i na Bliski Istok da pucaju i bombarduju one koje smatra svojim neprijateljima - da smo tek kad su muslimani počeli napadati zapadne gradove odjednom objavili da smo "u ratu"utar jednako veštačkih granica - besmislena. Oni su odbacili čitav konstrukt koji im je Zapad nametnuo. To što je Egipat regresirao natrag u vojni patrijarhat - i to što je Zapad tu regresiju, kasnije potpuno predvidivo prihvatio - nakon kratkog razdoblja vladavine izabranog Muslimanskog bratstva, ne menja tu jednačinu. Dok su revolucije uglavnom ostale unutar nacionalnih granica - barem na početku - te granice su počele da gube svoj smisao.
Hamas u Gazi i Bratstvo postali su jedno, granica Sinaj-Gaza počela se urušavati. Zatim je kolaps Libije doneo otvaranje Gaddafijevih bivših granica - i time ih izbrisao. Njegovo oružje - uključujući hemijske projektile - prodato je pobunjenicima u Egiptu i Siriji. Tunis, koji bi trebao biti miljenik naših zapadnih srca zbog svog prihvatanja "demokratije", sada je u opasnosti od urušavanja zbog toga što su njegove granice s Libijom i Alžirom otvorene za pošiljke oružja ka islamističkim grupama. Isilovo razumevanje tih entiteta bez granica znači da je osigurao vlastitu transnacionalnu egzistenciju, od Falluje u Iraku do ruba sirijskog Alepa, od Nigerije do Nigera i Čada.
Tako Isil može degradirati ekonomiju svake zemlje kroz koju se kreće, rušeći ruske avione koji napuštaju Sharm el-Sheikh, napadajući muzej Bardo u Tunisu ili plaže Soussa. Bilo je trenutaka - kad su islamisti napali jevrejsku sinagogu na ostrvu Djerba u Tunisu 2002. godine, na primer, pritom ubivši 19 osoba - kada je turizam mogao da nastavi da postoji. Ali to je bilo dok je sama Libija još uvek postojala. Tih dana, Ben Alijeva sigurnosna policija bila je u stanju da kontroliše unutrašnju bezbednost Tunisa.
Isil je razumeo ovaj novi fenomen mnogo pre nas. Ali Isilova spoznaja da su granice uglavnom bez ikakve odbrane u ovo moderno doba poduŠokiranost Zapada - zapravo, naš gnev zbog nepoštovanja naših vlastitih dragocenih granica od strane ovih većinski muslimanskih vojski siromašnih je u oštrom kontrastu s našim radosnim nepoštovanjem arapskih granicadara se s popularnim arapskim razočaranjem u svoje izmišljene narode. Većina od onih miliona sirijskih i afganistanskih izbeglica koje su preplavile Liban, Tursku i Jordan, i severnije, Evropu, ne namerava se nikad vratiti u države koje su ih izneverile, a podjednako je sigurno da, u svesti izbeglica - one više ne postoje. To nisu "propale države", one su imaginarne nacije koje više nemaju nikakvu svrhu.
Ovo sam počeo da shvatam tek kada sam, još u julu, pokrivajući grčku ekonomsku krizu, otputovao na grčko-makedonsku granicu s Doktorima bez granica.
U poljima duž granice s Makedonijom bilo je na hiljade Sirijaca i Afganistanaca. Oni su dolazili kroz žitna polja, vojska pešaka siromaha koja je isto mogla bežati za vreme stogodišnjeg rata, žene s nogama oprljenih od eksplodiranih plinskih kuvala, ljudi s modricama na telima od udaraca pograničnih stražara. Dvoje od njih sam čak i znao, braću iz Alepa koje sam upoznao dve godine ranije u Siriji. I dok su govorili, odjednom sam shvatio da govore o Siriji u prošlom vremenu. Razgovarali su o "tamo" i "gde je bio dom". Oni ne veruju u Siriju više. Oni ne veruju u granice.
Daleko važnije za Zapad je to da oni očito ne veruju ni u naše granice. Oni su prošetali preko evropskih granica s istom ravnodušnošću kao dok su prelazili iz Sirije u Tursku ili Liban. Tvorci granica na Bliskom Istoku shvatili su da njihove istorijski stvorene nacionalne granice takođe nemaju značenje za ove ljude. Hteli su da idu u Nemačku ili Švedsku i nameravali su da hodaju do tamo, bez obzira na broj policajaca koji su poslati da "Oni očito ne veruju ni u naše granice. "Oni" su prošetali preko evropskih granica s istom ravnodušnošću kao dok su prelazili iz Sirije u Tursku ili Libanih tuku ili uguše suzavcem u uzaludnom pokušaju da sačuvaju nacionalnu suverenost granica EU. Šokiranost Zapada - zapravo, naš gnev zbog nepoštovanja naših vlastitih dragocenih granica od strane ovih većinski muslimanskih vojski siromašnih je u oštrom kontrastu s našim radosnim nepoštovanjem arapskih granica. Saddam je među prvima pokazao svoj prezir prema tim linijama u pesku. Njemu nije bilo stalo do međunarodnog prava kada je napao Iran osamdesetih godina prošlog veka uz logističku pomoć od strane Amerike - ili Kuvajt devedesetih, kad je poderao staru granicu Emirata i zaposeo ga kao iračku pokrajinu. Ali Zapad je pokrenuo toliko vazdušnih napada preko granica na Bliskom Istoku od oslobođenja Kuvajta 1991., da sada ne moramo dugo da tražimo presedane da arapske vazduhoplovne snage redovno presecaju nacionalne granice na Bliskom Istoku - zajedno sa bombarderima sa Zapada.
Sasvim drugačije od britanske mračne afganistanske avanture i potpuno ilegalne invazije na Irak 2003. godine, britanski avioni bombarduju Libiju, Irak i Siriju, zajedno sa bombarderima raznih lokalnih pseudo-demokratija već toliko dugo da je ovo stanje postalo rutina, gotovo normalno, jedva dostojno stupca na naslovnim stranicama. Saudijci bombarduju Irak i Siriju i Jemen. Jordanci bombarduju Siriju. Emirati bombarduju Jemen. A sada Francuzi bombarduju sirijski grad Raqqa još više nego što su bombardovali sirijski grad Raqqa prije dva mjeseca - dok još predsedPlakati na ulicama Kaira i Tunisa i Damaska i Jemena pozvali su na dostojanstvo i pravdu, dve stvari za koje se Zapad definitivno nije borio kad su Arapi u pitanjunik François Hollande nije objavio da je Francuska "u ratu".
Stvar je, naravno, u tome da je Zapad toliko navikao da napada arapske zemlje - Francuska se toliko navikla da šalje svoje vojnike i avione u Afriku i na Bliski Istok da pucaju i bombarduju one koje smatra svojim neprijateljima - da smo tek kad su muslimani počeli napadati zapadne gradove odjednom objavili da smo "u ratu".
Naravno, od iračke katastrofe, Zapad voli da lokalne paravojne jedinice umiru umesto njegovih. Tako su Kurdi postali pešadija protiv Isila ili iračke Shia milicije ili Iranaca ili - iako to ne smemo priznati - sirijske armije i libanskog Hezbolaha.
Isil je neobično replicirao ovu groznu politiku. Mnoge zločine u Evropi su počinili ljudi koji su navodno bili "radikalizovani" u Siriji, te ubice su obično lokalni ljudi - britanski muslimani u Velikoj Britaniji, francuski muslimani koji su bili državljani Francuske ili Belgije. Značaj ove činjenice - da Isil očigledno namerava da izazove građanski rat unutar Evrope, pogotovo između ogromne francuske muslimanske zajednice alžirskog porekla i policije i političke elite Francuske - govori se šaptom. Zaista, dosta medija koji su pokrivali pariski masakr uglavnom su izbegavali i Za Arape, "demokratija" nije označavala slobodu govora i slobodu da biraju svoje čelnike; označavala je "demokratske" zapadne zemlje koje su nastavljale da podržavaju okrutne diktatore koji su ih ugnjetavalisamu reč "musliman".
Nerazumevanje koje izražavamo o svetu bez granica kroz koji Arapi misle da se kreću ne odnosi se na najbezgraničniju od svih bliskoistočnih nacija, Izrael. Naša podrška Izraelu koji nam ne govori gde je njegova istočna granica logično ide uz naše vlastito odbijanje da priznamo - osim ako nam odgovara - granice arapskog sveta. Ipak je, uostalom, Zapadu dopušteno da povlači "linije u pesku" ili "crvene linije". Mi, Evropljani odlučujemo gde civilizacija počinje i gde se završava.
Ali kad Arapi sami odluče da raskrste sa svojim bivšim državama i potraže budućnost u "našim" zemljama, ova politika počne da se raspada.
Davno su prošli dani kada su zapadne zemlje mogle da imaju inostrane avanture i da u isto vreme očekuju da će kod kuće biti bezbedne. New York, Washington, Madrid, London, Pariz sve nam to govore. Možda, ako bi govorili više o "pravdi" - o sudovima, pravnim postupcima za ubice, koliko god moralno odbojne moraju biti, o kaznama, zatvorima, iskupljenjima za one koji mogu dobiti oprost za svoje izgubljene duše na Isilovom smetlištu - bili bismo malo sigurniji na našem kontinentu.
Trebalo bi biti pravde ne samo za nas i naše neprijatelje, već i za narode Bliskog Istoka koji su istrpeli prošli vek diktatura i kartonskih institucija koje je Zapad stvorio za njih - i koje su pomogle Isilu da napreduje.
Britanski publicist i novinar Robert Fisk, autor ovoga priloga, bio je dulje od dvadeset godina dopisnik Independenta s Bliskog Istoka. Članak je u originalu objavljen pod naslovom We still haven’t grasped that this is war without frontiers. (op. ur.)
