Iskustvo u gužvi

U objektivu fotografkinje Goranke Matić ogledala su se različita lica u posljednjih četrdeset godina - umjetnici, pisci, bendovi, anononimusi, političari, demonstranti; različiti politički i umjetnički događaji i doživljaji. Njezina bogata karijera (povjesničarke umjetnosti i fotografkinje) zasigurno ne stane u tek nekoliko redaka: bila je stalna suradnica Studentskog kulturnog centra u Beogradu, kustosica galerije Srećna nova umetnost. Početkom osamdesetih aktivno se počinje baviti fotografijom, surađujući s mnogim jugoslavenskim časopisima poput Džuboksa, Starta, Svijeta, Duge, Politike, Omladinskih novina, Beorame, Ritma, Poleta, (New)Momenta, Dela, itd. Također, bila je urednica fotografije u tjedniku Vreme, dnevnom listu Politika i na radioteleviziji Srbije. Dvijetisućitih se posvećuje pedagoškom radu, predaje na Fakultetu za političke nauke, a poslije i na Fakultetu za mediju i komunikacije - fotožurnalizam i dokumentarnu fotografiju. Nedavno je u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu zatvorena njezina retrospektivna izložba Iskustvo u gužvi. Sve navedeno je povod za razgovor s Gorankom Matić, svjedokom vremena, izvanrednom umjetnicom i osobom.

Zbog čega ste se u potpunosti odlučili posvetiti fotografiji?

Sticajem okolnosti. Prvo sam bila vrlo zagrejana da budem istoričarka umetnosti, no izgubila sam posao koji sam se nadala da ću dobiti. Naljutila sam se i rekla - ne vredi ti, Goranka, moraš da okreneš za 180 stepeni celu priču, počni nešto drugo. Tri meseca pre toga sam rekla- dobro da se ne bavim fotografijom, to je skupo. Posle tri meseca- uzela sam fotoaparat u ruke i počela da slikam. Ciklus fotografija Dani bola i ponosa (1980.) jest Vaš prvi umjetnički rad. Prikazuje različite izloge u Beogradu dan nakon što je Tito umro - svaki prodavač je u svoj svakodnevni izlog umetnuo i fotografiju Tita.

Kako je došlo do toga da vi kao tadašnja povjesničarka umjetnosti u ruke uzmete fotoaparat?

Rasla sam u Studentskom kulturnom centru gde je u to vreme bila baza konceptualne umetnosti u Beogradu, a dolazili su umetnici iz sveta i regiona ovde u centar, tako da sam kao istoričarka umetnosti razvila svest o konceptu. Kad sam se probudila sutradan pošto je Tito umro i videla kako izgledaju izlozi u Beogradu, uzela sam tatin fotoaparat i slikala. Bila je reč o samoinicijativi, instinktivnoj potrebi da se ostavi svedočanstvo o nečemu što nije bilo uobičajeno.

Zapravo, sasvim spontano.

Da, iskreno.

Na koji način iz današnje perspektive gledate na taj ciklus, a na koji ste gledali tada?

Mislim da gledam isto. Nije mi se ništa promenilo jer znam logiku razmišljanja tih vlasnika radnji. Kako je tko stigao, stavio bi fotografiju, što znači da je bilo više pod moranje. Mali privrednici su stavljali slike iz novina, samim time davši znak da nisu imali sliku Tita na zidu. Meni je to uvek delovalo nekako paganski, kao davanje žrtve dotičnom pokojnom vladaru. Od prodavnica s farovima za automobile, do svežeg mesa, voća i povrća, preko gaća i ostalih stvari. Dubrovnik je, na primer, u to vreme sve izloge zatamnio crnim tkaninama, a fotografije stavio na crni flor, znači gosparski. A kod nas, udri Bato, sveže voće, povrće i sve ostalo. Ovde većinom taj osećaj nije bio dostojanstven, iako je bilo i takvih momenata.

Uopće ne mogu zamisliti sličnu situaciju danas.

Pa, recimo u vreme Miloševićeva kulta umesto golišavih duplerica šoferi su stavljali Slobu u kamione. Ja to nisam slikala, potrošila sam se na Titu (smijeh).

Da, na vašoj izložbi za oko mi je zapela i fotografija koja prikazuje fotografiju Slobodana Miloševića u nekom trošnom izlogu.

Reč je o 87./88. godini. Odabrala sam tu sliku jer to je bio nagoveštaj početka Miloševićeva kulta. Mesto radnje: periferija Beograda, neki obućar. Vreme radnje: neposredno posle Osme sednice na kojoj je Milošević preuzeo vlast.

Slično je kad se usporedi s Titom, no Tito je ipak u malo uređenijim izlozima...

Ovo je bila najava budućeg rušenja situacije (smijeh). Nisam odolela, morala sam to da kvrcnem. Kasnije mi je Boris Cvjetanović, pošto je znao za moju seriju o Titu, napravio hommage s Tuđmanom kad je ovaj umro...

Kako to da serija fotografija o Titu nije bila izlagana sve do 1995. godine?

Suzdržala sam se od prikazivanja tih slika jer to tada nije bilo zgodno prikazivati... Tek 1995. imali smo u Vremenu projekat Vreme knjige i oni su mi izdali publikaciju, a u Grafičkom kolektivu smo napravili izložbu. Tako je počeo projekat Tito da živi. 

Kako gledate na žanrovske podjele- reportažna, novinska, umjetnička fotografija.

Ja lično ne bih mogla da budem samo izlagački autor, previše bi me to podsećalo na foto kino klub. Novine su za mene bile neka vrsta angažmana i pokazivanja sebe, a onda usput radiš neke radove koji te interesuju- takozvano "umetničke" (smijeh). Ovo je bila neka vrsta mog konkretnog, poslovnog aktivizma. Slika, ako pogodi emociju i ostane nakon određenog vremena, jeste dobra fotografija, neovisno o žanrovskoj podeli. Osamdeset posto istorije fotografije su dokumentarne reportažne fotografije. Nisam podcenjivala niti jednu žanrovsku stranu, jednako sam ih uzimala s idejom da će ako prođu test vremena biti dobre.

Jeste li radeći u novinama uvijek imali potrebnu slobodu izražavanja.

Svi ti ljudi s kojima sam radila u Džuboksu, Startu, Svijetu bili su moji prijatelji. Ne samo što su naručivali teme koje treba da radim, nego sam i ja savetovala što treba da radimo. Sve je to bilo tako normalno i jednostavno. Dobro, ja nisam konfliktna osoba, možda bih nekad imala problema da sam bila konfliktna. Na primer, Start je bio raskošan u prezentaciji, intervjui su uključivali i velike fotografije na jednoj i pol stranici, a fotograf je bio jednakovrijedno potpisan kao i novinar. Značila je ta ravnopravnost s pisanom reči jer u to vreme to nije bilo toliko uobičajeno. U Zagrebu je Polet bio veoma bitan. Tamo sam, nažalost, samo jednom objavila nekoliko fotografija, posle su ga ugasili. Ali, pojava Poleta i dizajna Gorana Trbuljaka, a zatim cele generacije fotografa koja je bila kreativna i podstaknuta dizajnom i atmosferom u redakciji, za mene je puno značila.

Pretpostavljam da ste se družili s bendovima koje ste fotografirali.

Oni su generacijski bili druga priča, ali opet smo se družili u Studentskom kulturnom centru, dolazili su ovde kod mene u Novi Beograd, moja vrata su svima bila otvorena. Bili su mlađi od mene, i samim time finiji. Milan Mladenović mi je bio komšija, Cane iz Partibrejkersa preko puta. Milan je dolazio da uzima stripove. Pronašli smo mu, od brata moje jedne prijateljice, koji je bio operski pevač, da ga uči da diše dok peva... A Cane, svima je pljuvao u objektiv, meni nije (smijeh).

Kao što su se u četrdeset godina vašega rada promijenile društvene i umjetničke okolnosti, tako se promijenila i sama tehnologija fotografiranja. Kako pristupate digitalnoj fotografiji u odnosu na analognu?

Što se tiče toga nisam gadljiva, isto kao što moja mama kad su izmislili mašinu za pranje veša nije bila gadljiva na mašinu za pranje veša (smijeh). Samo što je sad reč o drugome mediju - kao što kad pereš na ruke je drugačiji osećaj jer ručno se pere finiju odeću.

Dakle, nije da crno bijelo preferirate naspram kolora, što bi se možda moglo zaključiti prema vašoj retrospektivnoj izložbi jer obiluje crno- bijelom fotografijom, ponekad i novijeg datuma.

Ono što smo pokazali crno belo u originalu je bilo crno belo. Bombardovanje Beograda i Oktobarski izbori su u boji. Pre toga sam slikala tu seriju Tita u boji, slajdove, i eventualno poneki koncert. Posle sam počela da radim omote ploča na način da sam ih ručno farbala drvenim bojicama jer su mi slajdovi izgledali vulgarno. Pigmenti drvenih bojica delovali su nježnije. Prvo sam za album Idola, Odbrana i posljednji dani, na taj način radila unutrašnji omot, a posle sam za Start objavila nekoliko tih ofarbanih fotografija. Oni su to baš voleli, a bio je to baš naporan posao. Ali, ja sam odrasla na crno-beloj fotografiji. Inače, napraviti kolor fotografiju je vrlo teško, ako hoćeš da budeš zadovoljan. Moraš mnogo više da uložiš truda da bi je uradio. Ja sam svesna da je kolor zafrknuta stvar. Sećam se, kad smo bili mali, pa "slika u boji", srećan si. A danas je crno- bela divna. U stvari divne su obe, ne treba niti prema jednoj biti gadljiv. U crno-beloj možeš bolje da se sprovučeš (smijeh). Značajne fotografije su obično crno- bele, mi vrlo malo fotografa poznajemo koji su poznati kao kolor fotografi, u svetu gledano od Cartier Bressona prisutno je crno- belo čitanje umetničke fotografije. Kolor se pojavljuje i lagano priznaje 60.-ih, 70.-ih, a zapravo tek 80.-ih počinje njegov uzlet. Štampa ga koristi, moda ga koristi, a i ratovi lepše izgledaju u koloru jer se krv bolje vidi. U crno-bijelom je veći odmak od stvarnosti. Recimo baš primjer ratova... Komercijala zahteva boju, a i rat je komercijala.

Na pamet mi pada film Nebo nad Berlinom. Nisu li fotografi pomalo poput tih anđela, promatraju grad/svijet s distance. Jedino što su fotografi tjelesni, dakle istodobno ljudi i anđeli.

Da, ja sam lično zainteresovana. Na primer, kad su bili protesti 96./97. vrlo često sam na protest išla bez fotoaparata, da se odmaknem, da privatno izrazim mišljenje (smijeh). To sam prosto osećala kao pokazivanje stava bez fotoaparata. Jer fotoaparat pravi granicu između tebe i ljudi.

Na putu za Beograd razgovarala sam s Igorom Grubićem o projektu Knjiga i društvo- 22 posto (1998.). Povod za tu akciju bilo je uvođenje dodatnog poreza na knjige, a koji je sljedeće godine ukinut. Može li umjetnost donijeti promjene?

Nisam sigurna, s obzirom na sve kapitalističke zahvate i lukavosti. A sad, knjiga i PDV, za kupca i prodavca knjige jest bitna tema, no možda nije veliki trošak za državu ili za biznis, pa su samim time popustili jer lepo se vidi. A kad bi se radilo o PDV-u za ugalj ili naftu, ne bi ni jedna umetnost uspela da pobedi (smijeh).

Čuvena prva međunarodna feministička konferencija u Jugoslaviji zvala se Drug-ca Žena, a održana je 1978. godine u Studentskom kulturnom centru u Beogradu. U okviru konferencije napravili ste i izložbu. Možete mi reći nešto više o tom projektu i kakav je Vaš odnos prema feminizmu?

U tom periodu ja još nisam fotografisala. Fotograf SKC-a, Nebojša Čanković je po mojim instrukcijama i konceptu fotografisao razne žene. Svaku sam pitala: "Kako bi htela da se zoveš? U kom mestu bi htela da živiš? Kojim poslom bi htela da se baviš?" Jedini realni podatak bio je koliko je stara. Poslednja stara gospođa koju smo slikali na buvljaku, odgovorila je: "volela bih da sedim." Sebe sam nazvala Madam javne kuće, Ira Fasbinder, Budimpešta, 30 godina. Ja nisam imala potrebu ni u porodici ni u životu da se borim za ženska prava. Lično nisam bila u iskustvu da imam problem. To bi mi bilo kao da pripadam nekoj partiji.

Vaša retrospektivna izložba zove se Iskustvo u gužvi, baš kao da želi naglasiti vremena prije Covida 19. Zanima me što je ta gužva za Vas, kako je vi osjećate i kako gledate na nju?

Gužvu sam uvek doživljavala oprezno. Budući da sam tek s trideset godina počela da se bavim fotografijom, već sam bila zrela osoba. Kako je vreme prolazilo, ozbiljnije gužve su stigle s mojih četrdeset godina, tako da sam znala da se čuvam i ponašam, bila sam edukovana za gužvu kao fotograf rock koncerata. Doživljavala sam je profesionalno, nekad sam je volela, nekad nisam. No, nisam sve vreme bila u gužvi, na izložbi je pokazana selektivna količina fotografija, koliko ih je nastalo u gužvi. Prostor tolike energije, što ljudske, što emotivne, protiv rata, protiv svih tih zbivanja, tako da kad pogledaš sad tu neku smirenost, bez obzira što postoje neki protesti, kao da se grad potrošio. Meni je takav dojam, s obzirom na te 90te godine koje su bile mnogo snažnije. Mislim da ljudi nisu svesni koliko je Beograd bio protiv svega toga. Ja sad baš i nisam bila na protestima, ali vidim po broju ljudi. Sad ima gužvi na tajnim žurkama u vreme korone, što je strašno, ljudi koji neće da priznaju da postoji korona nego se isto znoje u gužvi kao prije.

Kako pristupate individui, kako grupnom portretu, a kako dokumentarnoj fotografiji?

Pa samim time što su različiti momenti, različito je i ponašanje. Ako radiš portret individue, obično moraš da znaš koga fotografišeš, da ga upoznaš- prije se raspitaš, čitaš ili da ga poznaješ od raniije. Pa pristupiš osobi, tražiš prostor u kojem ćeš slikati, svetlo koje ćeš primeniti za to. Ja sam jako volela kolektivne portrete, to mi je neka vrsta romantizma koji je izumro. Kod nas su ljudi, pre no što je izumljena fotografija, voleli esnafski da se slikaju. Obućari, biciklisti, lekari. Tu imam nekoliko dobrih kolektivnih portreta koji nisu nastali povodom slavlja, nego su slikani sa namenom da kao arhitekte ostanu kao kolektivni portret. Muzičari npr., kad nisu na sceni, nego ih snimaš za omot ili propagandni materijal, to su isto kolektivni portreti. I tu sad treba da osetiš neki odnos i kompozicijski i psihološki i ambijentalno da smestiš ljude, i to jest izazovnije čak nego čisti portret osobe. A ovo dokumentarno, kako ispadne, oni ti ne poziraju, nego ih ti hvataš, sasvim je drugi žanr.

Kakav je osjećaj vidjeti sve te fotografije, sve to vrijeme unutar jedinstvenog prostora retrospektivne izložbe?

Ja sam se distancirala od izložbe, jer inače ne bih izdržala. A i već je odavno sve to obavljeno, najnoviji rad od izloženih je iz 2003. Izložbu smo radili tri godine. Skenirala sam šest hiljada i nešto fotografija, a u izbor je ušlo oko 600. Svaki taj sken, pošto ih radim velike, traje oko deset minuta, a posle tek čišćenje... Zato smo prezentirali fotografije u obliku fotoeseja, od dvadeset do pedeset fotografija unutar celine. U nekim esejima analiziramo fotografije i ulazimo u detalje da bi se primetilo nešto što se inače ne bi da je fotografija sama na zidu. Volela bih da se izložba ako bude interesa i prilike nekamo prenese, u Zagreb, na primer. Vezana sam uz taj grad. Jedna rođaka mi je živela na Gornjem gradu, imali su staru kuću od pre rata. Sećam se, kao mala, ja sedim na prozoru, a preko puta mene neka matora grofica. To su bile pedesete godine. Ona ima matoru služavku koja joj svako jutro donosi prstenje koje grofica stavlja na prste...