Novi pad dolazi. To svi znamo, pa ga sad čak i Dejvid Kameron priznaje. Jedino je pitanje šta će biti neposredni katalizator, i kada će početi.
Možete izabrati sami. Financial Times juče je preneo da danas Kina veoma liči na SAD 2007. godine. Zajmovi domaćih banaka porasli su za 40 posto od 2008. godine, dok je "sposobnost da se ti dugovi vrate drastično smanjena“. Vrednost nekretnina opada a kompanije koje vode kinesko bankarstvo u senci bukvalno ne dozvoljavaju nikakav uvid u svoje pasive. Pre samo dva dana vođe G20 najavile su da je rast u Kini "robustan i postaje održiviji“. Sami možete proceniti vrednost njihovih uveravanja. Nekretninski balon u nekoliko zemalja, uključujući i Britaniju, mogao bi pući u svakom trenutku. Septembarski izveštaj otkriva da ukupan svetski dug (i privatni i javni) iznosi 212 posto BDP-a. 2008. godine, kada je doprineo poslednjem krahu, iznosio je 174 posto. Telegraf izveštava da ovo preti da izazove "ponovljenu finansijsku krizu... a na kraju i masovni krah“. Bankarstvo u senci divlja, obveznice su izuzetno precenjene, eurozona je ponovo na nuli. Šta će prvo pući?
Sistem koji su se svetske vlade pokušale da stabilizuju je inherentno nestabilan; zasnovan na dugu, pun špekulacija, vođen od strane ajkulaIli je možda je netačan opis ove situacije kao novog kraha. Možda je ovo nastavak prethodnog kraha, najnovija faza u permanentnom ciklusu krize, pogoršan merama koje je trebalo da doprinesu neometanom rastu (kreditni baloni, deregulacija, smanjenje javne potrošnje). Sistem koji su se svetske vlade pokušale da stabilizuju je inherentno nestabilan; zasnovan na dugu, pun špekulacija, vođen od strane ajkula. Ukoliko do kraha dođe uskoro, čega se Kameron plaši, u svetu praznih blagajni i sputanih javnih službi, on bi pogoršao ideološku krizu ozbiljniju od udarca kenzijanizmu sedamdesetih godina. Problem koji tada nastaje – i koji objašnjava dugovečnost diskreditovane ideologije koja je izazvala prethodni krah – je taj što nema alternativne politike koju bi glavne političke partije prihvatale, kojom bi zamenile staru. Nastaviće da prave iste greške, očekujući drugačiji ishod.
Da bi stabilizovali ovaj sistem, vlade se ponašaju poput vojnika zatvorenih u starom dvorcu koji spaljuju nameštaj, slike i stepenice da bi se ugrejali noću. Oni uništavaju posleratna dostignuća – naš zdravstveni i sistem socijalnog osiguranja i povrh svega, živi svet, da bi proizveli kratkotrajan, prolazni rast. Veličanstvena staništa, benigna i krhka klima u kojoj smo prosperirali, vrste koje su na ovoj planeti živele milionima godina – sve je založeno, a njihova zaštita okarakterisana je kao smetnja našem rastu.
Kameron se u ponedeljak hvalio da će oživeti ekonomiju tako što će "smanjiti birokratiju“. Ova "birokratija“ uglavnom se sastoji od bezbednosnih mera koje štite i ljude i okolinu od predatorskih korporacija. Zakon o preduzetnicima, malim biznisima i zapošljavanju sada prolazi kroz Donji dom Skupštine – a Laburisti ga, kao i uvek, beskičmenjački podržavaju. Zakon će smanjiti pravila o zaštiti da bi "smanjio troškove kompanijama“, čak i ako to znači povećanje troškova za sve ostale, i u isto vreme ugrožavanje našeg zdravlja i sreće. Ali zašto? Kako se vlada hvalila prošle nedelje, "UK već ima najmanje restriktivnu regulaciju tržišta i najveću regulatornu i institucionalnu podršku za kompanije širom G20“. A to i dalje nije dovoljno. Pa zato hajmo spaliti i sve što je preostalo.
Ova lomača regulacije praćena je nemarnim odbacivanjem demokratskih principa. U ponedeljak je u Donjem domu Kameron po prvi put pričao o Transatlantičkom Trgovinskom i Investicionom Partnerstvu (TTIP). Ako dođe do ovog sporazuma između EU i SAD, on će dati korporacijama odvojeni pravni sistem kome niko drugi neće imati pristup, i pomoću kog će one moći da tuže vlade koje donose zakone koji bi imali uticaj na njihove profite. Kameron je insistirao da "to neće ni na koji način morati da utiče na naš nacionalni zdravstveni sistem“. (Obratite pažnju na reč "morati“). Kada je morao da objasni na šta je mislio, citirao je prethodnog trgovinskog direktora EU, koji je tvrdio da će "javne službe uvek biti izuzete“.
Zašto uništavamo prirodni svet i javne službe da bi generisali rast, kad taj rast ne doprinosi zadovoljstvu, sigurnosti, pa čak ni, za većinu ljudi, boljem prosperitetu? Zašto smo stavili rast na presto, ne gledajući njegovu korist, u odnosu na sve druge rezultate? Ali ja sam pročitao pregovarački mandat EU, i on ne sadrži takvo izuzeće, samo puno blebetanja i dvosmislenosti vezano za ovaj slučaj. Kada je škotska vlada tražila od Kameronovih službenika "nedvosmislene garancije“ da NHS neće biti izložen takvim parnicama, odbili su da ih daju. Ovaj sporazum mogao bi da uništi naše javne službe zarad kratkotrajnog i (kako istraživanja pokazuju) neznatnog ekonomskog rasta. Nije li vreme da razmislimo još jednom? Da prestanemo sa žrtvovanjem našeg rada, prospekta, okoline nezasitom Bogu? Da uzmemo u razmatranje drugačiji ekonomski model, koji ne zahteva neprestan bol dok u isto vreme generiše ponovne krize?
Zadivljujuće, ovo razmatranje počinje u utorak. Prvi put posle 170 godina, parlament će debatovati o jednom aspektu problema: stvaranju novca. Malo ljudi zna da 97 posto naših novčanih zaliha nije stvorila vlada (niti centralna banka), već komercijalne banke u obliku zajmova. Ni u jednom trenutku nije došlo do demokratske odluke da im se ovo dozvoli. Pa zašto onda to dopuštamo? Ovo, kao što je Martin Wolf objasnio u Financial Timesu "je izvor velikog dela nestabilnosti naše ekonomije“. Debata neće zaustaviti ovu praksu, ali ona predstavlja postavljanje dugo zapostavljanog pitanja.
Ovo je, ipak, samo početak. Nije li takođe vreme za vladinu komisiju o post-rastućoj ekonomiji? Na osnovu radova mislilaca poput Hermana Dalyja, Tima Jacksona, Petera Victora, Kate Raworth, Roba Dietza i Dana O’Neilla, trebalo bi da se bazira na mogućnosti kretanja ka ravnomernoj državnoj ekonomiji: onoj koja zahteva distribuciju radije nego slepu ekspanziju; koja ne zahteva neograničen rast na ograničenoj planeti. Ona bi postavila pitanje koje niko nikad ne pita: zašto? Zašto uništavamo prirodni svet i javne službe da bi generisali rast, kad taj rast ne doprinosi zadovoljstvu, sigurnosti, pa čak ni, za većinu ljudi, boljem prosperitetu? Zašto smo stavili rast na presto, ne gledajući njegovu korist, u odnosu na sve druge rezultate? Zašto nismo promenili model, uprkos tome što je propadao toliko ozbiljno i toliko često? Kada dođe do sledećeg kraha, ova pitanja postaće neizbežna.
