Uoči odlaska u Montreal na svetsku premijeru Turneje, Svetozar Cvetković, glumac i jedan od producenata, govori o filmu i o stvarima oko filma, koje se zovu - rat, raspad one zemlje, crna prošlost, nemogućnost lepe budućnosti... Zašto ste odlučili da snimite film Turneja? U trenutku kad sam bio postavljen za direktora beogradskog pozorišta Atelje 212, pre nešto manje od dvanaest godina, na repertoatru me dočekala nova i s velikim uspehom igrana predstava Turneja, autora Gorana Markovića. Igrana je već dosta, imala je skoro sto izvodjenja, dobijala je nagrade na lokalnim festivalima. Kasnije tek saznajem da je Turneja pisana kao filmski scenario za koji u tom trenutku,1996.godine jednostavno nije bilo mogućnosti da se realizuje. Nešto više od decenije kasnije, u moj ured su ušli Goran Marković i Tihomir Stanić, i ponudili da zajednički probamo da osmislimo realizaciju tog, sada već uveliko završenog filma. Mislio sam i mislim da se nisam prevario, da je to dobra akcija i veliko iskustvo; da bi se, nakon dva filma koja sam snimio sa Mišom Radivojevićem, imalo još šta reći o vremenu koje smo proživeli sa ličnim učešćem ili prisustvom, a upravo je to film Gorana Markovića.
Turneja, scena iz filma Koliko je uspeh predstave tome doprineo, bio u stvari presudan? Uspeh predstave sigurno je nezaboravan, ali mislim da je presudno u odluci bilo to što mi je jedan takav reditelj kao Goran Marković, ponudio da budem, sa Tihomirom Stanićem, njegov producent. Uz lične moralne razloge i odnos prema ratu koji nam je poslednjih, pa skoro dve decenije, radio o glavi, verujem da je presudnost rada baš na toj priči bila neminovna. Ali šta je vas, kao glumca, najviše privuklo priči Turneje: to da se u njoj radi o vama i vašim kolegama glumcima u neverovatnim okolnostima? Ne, nije me privuklo, bilo mi je mučno da najgore godine naših života i života ljudi u okruženju provodimo u latentnom imaginarnom miru i spokojstvu. Goran Marković je to izvanredno osetio upravo preko glumačke profesije, profesije njegovih roditelja, profesije koja je i moja, profesije tih naivnih, dobroćudnih, nezainteresovanih i nekad tako bezazlenih, prema okolini neodgovornih ljudi, koji su istovremeno i simpatični i ležerni, i inteligentni i tupavi, i duhoviti i naivni, i kukavice i hrabri… nosioci svojih uloga. Koliko verujete u ponovni jedinstveni ex-jugoslovenski prostor ili već nešto slično tome? Meni nekako izgleda da taj prostor nije nikada nestao, ali da stepen njegovog funkcionisanja neretko zavisi od lične zainteresovanosti za događaje koji se dešavaju u njemu, a ne šire se na način na koji bi to bilo normalno. Zaboga, pa svi ti ljudi govore, izražavaju se na tom jeziku koji manje više svi razumemo, ako se baš svi ne služimo njime. U tom smislu taj prostor zaista postoji, u drugom pak, propagandnom smislu, daleko smo od njegove popularizacije. Isuviše je dugo trajalo. Isuviše mržnje razastrto na Balkanu, isuviše se priča o tome da bi trebalo nešto učiniti, a malo, sasvim malo ko čini da spusti nivo tenzija na prihvatljivost života, na normalnu komunikaciju.
Svetozar Cvetković: Imam samo saznanje koje retko delim s drugim i koje ću još dugo i bolno otćutavati Svetska premijera u Montrealu! Šta očekujete, čini se već sad da će film imati zanimljivu budućnost zbog, pre svega, neobičnosti svoje priče? Ja bih voleo, naravno, da se reakcije na naš film poistovete s malim brojem ljudi koji je za sada učestvovao u stvaranju tog filma, najzad i ljudima koji su videli rezultat i tako uzbudljivo reagovali na priču i poruku koju on šalje. Verujem da će to biti moguće i verujem da imam razloga za takav optimizam. To najviše očekujem u Montrealu. Goran Marković je tamo dobro poznat autor, dobio je dva puta dve prestižne nagrade, i sasvim je sigurno da su oči posebno uperene u njegovo delo. Možete li ljudima koji nisu videli i ne poznaju taj istoimeni komad Gorana Markovića da podrobnije dočarate samu fabulu koja se zbiva 1993. godine? Da, godina je 1993, mrak ex-yu rata, mrak bednog života u Beogradu, Srbiji, plate od četiri do osam maraka mesečno... a jedan sumnjivi glumac poziva svoje kolege na tezgu po zaraćenim područjima u Republici Srpskoj i tadašnjoj takozvanoj Republici Srpskoj Krajini, na teritioriji tada već svetski priznatih nezavisnih republika bivše Jugoslavije. Na tom putu, igrajući Fejdoa i Steriju, u samo četiri dana svog života, oni odrastaju od naivnih glumaca u ljude koji napokon postaju svesni svega što ih se nije doticalo i što se dešavalo tamo negde daleko, daleko, u njihovom komšiluku. Kako vi, koji puno putujete bivšom zemljom, vidite današnje interpretacije ratnih događaja u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, šta čujete, o čemu pričate sa starim kolegama, koliko su te interpretacije različite od zemlje do zemlje ili su, ipak, umetnici iznad jeftinog, dnevnog politikantstva? Rečju, vaše iskustvo, vaša procena... Moje je iskustvo jako dobro, moji su prijatelji ostali prijatelji onoliko koliko i ja njima, moje kolege ostale su kolege do mere u kojoj možemo da saradjujemo, ali sam nakon snimanja ovog filma, nakon nedvosmisleno pozitivnog ličnog iskustva u kontaktima s ljudima iz Bosne i Hrvatske koje nisam poznavao, najzad postao defintivni pesimista. Šta god mi lično radili, koliko god se sa svojim kolegama trudili da nivo naših odnosa, i odnosa između naših naroda dovedemo na normalan nivo uz obostrano priznanje i oprost, mislim da se zvanično na tome ništa ne radi, i mislim da perspektiva u našim odnosima nije dobra. To, na kraju krajeva možete pročitati svakog dana u novinama, gledati na bilo kojoj televiziji, videti u nekom filmu novije produkcije. I to me ne čini sretnim, ali me čini realnim.
Moja generacija i ja nećemo doživeti ukidanje tek postavljenih granica, nećemo doživeti slobodno i bezbrižno putovanje sa bilo koje strane, nećemo doživeti kontakt bez stalnog podsećanja da je onaj drugi kriv. Lično ću se uvek razumeti sa par ljudi s druge strane ove izmišljene linije postavljene među nama, ali naši narodi neće. Zato što i pored svih napora koje činimo, nema dobre volje sa obe strane, ili koliko već tih strana ima, nema volje za ukidanjem granica, ne, ima samo želje za novim beskonačnim granicama. Shvatio sam da tu ništa ne mogu učiniti. S ljudima sa kojima radim nemam varijante interpretacija, imam samo dugo čutanje koje bolno odslikava našu nemogućnost da sprečimo užas koji nam se dogodio, užas koji je druge ljude ostavio bez domova, bez svojih najbližih, bez budućnosti. Niti ja nemam interpretaciju događaja u bivšoj zemlji. Imam saznanje koje retko delim s drugim i koje ću još dugo i bolno otćutavati. I da, imate pravo, putujem jako često po svim tim krajevima, po Bosni, Hrvatskoj... u osamdeset odsto slučajeva prolazim kao dobrodošao, a onih dvadeset bih radije da ne pominjem. Pa onda pomislim - čekaj, ipak čekaj - neko je i u moje ime ovde pucao, granatirao, ubijao, vozio kamione pune leševa, zakopavao oko Beograda u bolesnoj zamisli da neće biti otkriven... I, naravno, da se prepadnem kada mi na brodu, na putu od Rijeke do Splita, član posade pripreti vađenjem očiju, izazvan tablicama na mom automobilu... Ali, ali, ima li on mogućnosti da se zbilja osveti onome ko je kriv što se njemu desilo.... Dakle, budućnost mi se ne čini prelepom nakon svega što nam se dogodilo i nakon onoga što su drugi učinili u naše ime. Mnogo komlikovano, zar ne?
U Turneji igraju Tihomir Stanić, Dragan Nikolić, Mira Furlan, Jelena Đokić, Josif Tatić, Gordan Kičić, Slavko Štimac, Voja Brajović... Daje li Turneja validnu, relevantnu interpretaciju rata u Jugoslaviji? Ambicija tog filma nije da daje interpretaciju rata već da se posveti odnosu nekih divnih, naivnih, prostodušnih, glupkasto nesmotrenih, talentovanih i bezrazložno bezbrižnih bića, koja isuviše značaja daju svojoj misiji i profesiji, a zovu se glumci, prema za njih iznenadnom ratu. Taj hirurg kojeg ja igram u Turneji, i koji ima svojih tri minuta filma, upravo kaže: Teško bi mogao da se snimi film o jednom ovakvom ratu. Opet, Sergej Trifunović koji igra vođu Pantera, tim istim glumcima koji bi da spasu one koji su ih do pre dva minuta terali na minsko polje kaže : A šta vi mislite gde ste, ovo je rat a ne snimanje filma!, pa se onda Goran tim i rukovodi. Turneja nije ratni film, Turneja je ipak samo jedan od mogućih pogleda kroz razlomljen retrovizor naše nove prošlosti. Verujete li da će film biti jednako provokativan i zanimljiv svuda na ex prostoru SFRJ ili, da drugačije formulišem: to je bio naš rat, a ovih mladih, vrlo mladih, koliko se on, po vama, tiče? To pitam jer su mladi, pre svih, odana i radoznala bioskopska publika. Ako sam u nešto siguran, onda sam baš u to : gde god je budemo prikazali, ona će na prostorima Balkana izazvati i smeh i suze i ljudi će se vezati za taj film. Voleo bih, naravno da bih voleo, da film dotakne i one koji su mladi, mladi toliko da su se rodili u doba kad smo mi bili mladi i kad su nas s ponosom terali da branimo svoje narode, voleo bih da ta utopijska misija umetnosti kojom se bavimo proradi kod klinaca koji danas mrze jer su ih tako u školi naučili, kod klinaca kojima su u geografiji i istoriji osnovne i srednjih škola ukinuli postojanje zemalja nastalih na tlu bivše Jugoslavije, voleo bih da ovaj film bar utiče na nekoga ko će reći: Hej, nikad više 'nikad nož, žica , Srebrnica', nikad više 'Ubi ubi ubi Srbina!!!', nikad više... Patetično, znam, ali tačno.
Svetozar Cvetković je srpski glumac i filmski producent. Rođen je 20. juna 1958. u Beogradu. Glumu je diplomirao 1980. na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Iste godine priključio se ansamblu pozorišta Atelje 212 gde i danas radi kao glumac i upravnik. U međuvremenu je sarađivao sa mnogim pozorišnim trupama i pozorištima u Zagrebu, Splitu, Budvi, Novom Sadu, Mariboru, Ljubljani... Igrao je u oko 60 dugometražnih igranih filmova, TV-serija i drama koje su uglavnom producirane u bivšoj Jugoslaviji, Srbiji i Crnoj Gori. Neke projekte je radio i u inostranstvu. Gostovao je u različitim pozorišnim produkcijama u Jugoslaviji, Kanadi, Austriji, Švajcarskoj, Engleskoj, Sloveniji i Hrvatskoj. U proteklih 28 godina nagrađivan je za glumački rad na svim važnijim filmskim i pozorišnim festivalima u Jugoslaviji, Srbiji, Crnoj Gori... Godine 1997. skupština Grada Beograda imenovala ga je za direktora pozorišta Ateljea 212.
