Svi smo već tisućama hiljada puta boravili u raznim kafeima, kafanama i kafančinama, za stolovima, na stolovima, a bogami i pod stolovima. U kafanama smo se družili ili prepirali, ne tako retko agitovali i vrbovali, bilo političke istomišljenike, bilo mlađe predstavnice/predstavnike suprotnog, ali ne jedino i isključivo suprotnog pola. U njima smo ponekad napisali i neke od besmrtnih književnih dela, ali znatno češće se samo ožderavali. Od likova iz poslednjih seoskih rupčaga, do urbanih trendi šljokatora, cilj nam je uglavnom bio jedan te isti: napiti se što bolje, možda i što pre, a svakako, ako je moguće, i što jeftinije.
Ali, kafana nije samo mesto gde dođeš, sedneš i obločeš se do nivoa gubljenja svesti. A, ne! Ona je poprište i svedok, ali i značajan faktor viševekovnog napredovanja čovečanstva ka sve boljim i savršenijim, lepšim i pravednijim formama društvene organizacije. Kafana je, zapamtite to dobro, i setite se toga kada budete kročili u nju - hram moderne evropske civilizacije!
Širenje javnih ugostiteljskih objekata novog tipa, u kojima su se služili isključivo novi pomodni napici (kafa i čokolada) i druge slične "novotarije" (duvan), do kojeg dolazi krajem 16. veka, dešava se, dakle, na već pripremljenom terenu. I upravo je to jedan od razloga kojim se može objasniti ekspanzija kafana tokom 17. i 18. veka. Ono što je u svemu posebno značajno, jeste da se sa razvojem ovih novih javnih ustanova i njihovim istovremenim preklapanjem sa starim formama javnih prostora (tavernama), u zapadnoj Evropi javljaju prvobitni oblici javne građanske sfere, onako kako je to primetio Jürgen Habermas. Ovi javni prostori postali su mesto sve veće društvene kritike i utoliko su sve više predstavljali opasnost za vladajuće strukture u doba Starog režima: u kafanama su pisci u usponu predstavljali svoje nove radove, a neretko su i izlivali svoj gnev na društvo koje nije priznavalo njihov veliki talenat. Kafei su bili centri u kojima je kružila literatura, koja je na različite načine dovodila u pitanje same temelje postojećeg poretka, od novih izdanja Enciklopedije, pa sve do pornografskog materijala. U kafanama su u toku revolucije 1789-1794 formirane prve političke organizacije (npr. Jakobinci), a u njima su takođe pokrenuti i prvi radikalni listovi tog vremena - Père Duchêne i "L' ami du peuple". Zato su tokom kasnijih godina i decenija, kafane bile prve na listi ustanova koje su reakcionarni režimi nastojali da suzbiju. Međutim, tokom druge polovine 19. veka, broj kafana u svim evropskim gradovima ipak je bio u stalnom porastu i kafana kao ustanova postaje sastavni deo javnog života.
Tokom 19. veka ova građanska javna sfera razvila se u ono što se danas uobičajeno naziva građanskim društvom. U tom smislu se može reći da je kafana u samom temelju građanskog društva (ko bi rekao!). Organizacije građanskog društva za pozornice svog delovanja i za svoja sedišta često su imala kafane i druge slične javne prostore. Ali, isto tako, među prvim organizacijama građanskog društva javljaju se i udruženja za suzbijanje alkohola i poboljšanje javnog zdravlja, koja su vodila neprestanu borbu protiv kafea, salona i klubova.
Sa protokom vremena, koje obeležavaju grandiozni ekonomski razvoj i sve veća politička institucionalizacija građanskog sloja, u javnost izlazi nova klasa (proleterijat) koja takođe otkriva javni prostor kafane i njene mogućnosti. Za četvrti stalež kafana se u toku druge polovine 19. veka javlja u istoj funkciji kakvu je imala decenijama ranije za treći stalež. Otuda se, kao što to čini Jürgen Habermas, može govoriti o nastanku proleterske javne sfere, čiji je vrhunac u razvoju dostignut uoči početka Prvog svetskog rata, kada su na vrhuncu ujedno bili politička svest i samouverenje radnika, kao i broj kafana. Iako je institucionalizacija radničkog pokreta, i radničke klase u celini, u ovom periodu već uveliko odmakla, pa je utoliko bilo moguće da se deo javnih aktivnosti prebaci iz kafana u druge ustanove, kafane su i dalje ostale jedan od centara javnog života proleterijata. Nema sumnje, kafana je bila i majka građanskom društvu i kolevka (još uvek) neostvarene proleterske revolucije.
Kasnije su tomice milosavljevići iz ranog modernog perioda promenili priču, okanuvši se fiziologije i fokusirajući se na moral: kafana je javno mesto i samim tim je namenjena muškarcima. Ženama je namenjen privatni prostor i zato nemaju šta da traže u javnoj sferi. Svaka žena koja vreme provodi u javnoj ustanovi, kao što je kafana, a nije vezana poslom za nju, jeste javna ženska (prostitutka). Međutim, od Francuske revolucije i taj se odnos stvari poremetio, a sa političkim i ekonomskim razvojem koji su usledili, a naročito sa porastom broja proletera, konačno se (iako postepeno) promenio.
Na širenje kafanske kulture uticalo je nekoliko različitih i delimično povezanih društvenih procesa, a industrijski razvoj evropskih zemalja nalazi se na prvom mestu. Industrijski razvoj je bio taj koji je unapredio proces proizvodnje, skladištenja i distribucije alkohola; industrijski razvoj je bio taj koji je alkohol učinio jeftinim; na kraju krajeva, industrijski razvoj je, opet, bio taj koji je pribavio i armiju potrošača za ovo novo-staro sredstvo za uživanciju - radničku klasu. Drugim rečima, industrijski razvoj (čitaj: kapitalizam) stvorio je i potrošača i proizvod za potrošnju. Ostalo je, kako se to kaže, istorija...
Dakle, jednačina za dobijanje ožderanog radnika je bila krajnje jednostavna. Stvaranje navike pijenja u javnoj sferi bio je sledeći korak. Čija realizacija takođe nije bila bog zna kako komplikovana. Jer ova je navika povezana sa nemogućim uslovima stanovanja, koji su dovodili do popularne pojave bežanja u kafanu. Sve se to predivno poklopilo sa već spomenutom masovnom proizvodnjom jeftine destilovane cuge, daleko pristupačnijom od piva i pogotovo vina, pa je počelo masovno oblokavanje brljama. A gospodar u ovom carstvu špiritusa, kako i dolikuje, bio je legendarni zeleni demon, ili zelena vila, kako su mu tepali - gospodin apsint, čije su blagotvorne uticaje na duhovnost i zdravlje ljudi druge polovine 19. veka tako divno ovekovečili brojni savremenici. U lepom razdoblju (1900-1914) kafana je postala epicentar društvenog života u pravom smislu te reči. Prosto-naprosto, svako dešavanje je iz kafane kretalo i u kafanu se vraćalo, što se pogotovo odnosilo na sve vrste pizdarija. Jer iz kafane je anarhista Breši krenuo da revolverom čestita jubilej italijanskom kralju, iz kafane su u puč krenuli Apis i ekipa, a i Gavrilo Princip je onog dana sedeo u kafani.
Kafane igraju značajnu ulogu u javnom životu i tokom međuratnog perioda (1918-1939). Brojne javne aktivnosti se i dalje odvijaju u njima: u kafanama se održavaju sastanci redakcija i različitih udruženja, kongresi partija i sportskih društava, predavanja iz filozofije i staleške igranke. U njima rezidiraju svi, od masonskih loža i klubova pecaroša, do astroloških ordinacija i saveza veterana. U kafanama se pišu i po prvi put javno čitaju buduća klasična dela književnosti, baš kao što se i predstavljaju nova tehnička dostignuća (filmovi i radio). Kafane su prostori u kojima nastaju i okupljaju se novi društveni i politički pokreti (komunisti i fašisti), koji neretko pokušavaju i da direktno iz kafana dođu na vlast. I dok su se pod naletom ekonomske krize svi režimi drmali ili rušili kao kule od karata, kafane su se pokazale imunima na veliku depresiju. Tako su, na posletku, u kafanama obični ljudi najpre saznali da je Evropa zakoračila u još jedan fenomenalni rat. Nekoliko godina kasnije isti ti ljudi, ili barem onaj deo njih koji je preživeo, serijom obeznanjivanja su obeležili kraj tog mučnog sukoba.
I nije važno da li je to nešto dobro ili loše, treba li za time žaliti ili u to ime nazdravljati. Ako ništa drugo, možda sve rečeno za nas i ne važi. Jer budući nekim srećnim spletom okolnosti nastanjeni u zemlji iz snova, osuđeni na život ispod povijesnih zbivanja, kako je govorio Milan Kangrga, možemo zaključiti da je sve prethodno rečeno, u stvari, najobičnije sranje. Politika i ekonomija se ovde još uvek vode u kafani, ili barem na kafanski način, bilo da je reč o zajebavanju glasača (eng. Sheep), što i nije teško, ili o varanju delegacije MMF-a, što je već izazov. O kulturi, investiranju u naučnu delatnost ili održivom razvoju da se i ne govori - nema toga što mešano meso, dva piva i tri dupla vinjaka ne mogu da reše! Nastanak ovog teksta, na primer, takođe je jedna potvrda te teze. I zato, dragi moji, nazdravlje!
