Iran i Izrael. Od bliskih saveznika koji su 1977. godine radili na tajnom projektu proizvodnje zajedničke rakete, do ogorčenih protivnika čije se rakete danas međusobno ciljaju.
Zabrinutost oko izraelskog vojnog udara na Iran može da bude preuveličana ili ne, ali širom Bliskog i Srednjeg istoka sve više se strahuje od eksplozije hladnog rata između Teherana i njegovih neprijatelja. Spekulacije o izraelskom napadu i iranskom uzvratnom udaru na najvažniji svetski pomorski put nafte pojačale su se poslednjih meseci.
Bez obzira što Teheran to demantuje, još od kraja 2003. se govori o mogućem izraelskom preventivnom vojnom udaru po receptu napada na iračku nuklearku Ozirak 1981. i na lokaciju u Siriji 2007. za koja je CIA kasnije tvrdila da krije tajni nuklearni reaktor.
Sve izolovaniji ali regionalno snažniji Iran posmatra se kao pretnja ne samo Izraelu i Zapadu, već i njegovim arapskim susedima u Persijskom zalivu. Konfrontacija uključuje Irak, Siriju i čitav region. Preti globalnoj energetskoj bezbednosti sveta.
Tenzija se uvećava iako je mala verovatnoća da je Teheran dramatično napredovao u svom atomskom programu - bez obzira što je Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) prošlog novembra saopštila da "nasuprot relevantnim rezolucijama Agencije i Saveta bezbednosti UN Iran nije obustavio svoje aktivnosti u vezi sa obogaćivanjm uranijuma".
Napetost je dodatno ojačala jer se prvi put posle godina rasprava o dometima iranskih nuklearnih ambicija problem postavlja i u kontekst rastućeg konflikta sunita i šiita koji se razgoreo tokom Arapskog proleća.
Što se arapskih država Zaliva tiče, one su zabrinute zbog širenja uticaja Irana koji je očigledan nakon američkog fijaska u Iraku. Obaranje Sadama Husseina, koji je bio glavni kontrateg iranskim ajatolasima, značajno je ojačalo Teheran.
Zaoštravanju je nesumnjivo dodatno doprinelo i nedavno saopštenje Teherana o novom super zaštićenom postrojenju Fordo za obogaćivanje uranijuma čistote 20 procenata u blizini svetog grada Koma.
Tako Izrael nije usamljen u pominjanju vojne intervencije protiv Irana. Među dokumentima State Departmenta koje je otkrio Wikileaks nalazi se i jedan iz Saudijske Arabije u kome se poziva na akciju kako bi se "zmiji otkinula glava".
Obaranje Sadama Husseina, koji je bio glavni kontrateg iranskim ajatolasima, značajno je ojačalo Teheran
Kako dalje? Magazin Foreign Affairs u broju januar/februar donosi tekst ratobornog naslova: "Vreme za napad na Iran: Zašto je udar najmanje loša opcija". Grupa bivših američkih političara, generala i zvaničnika upravo je izdala saopštenje u kome se kaže da je najbolji način da se Iran zaustavi jasno staviti do znanja da su SAD spremne da upotrebe silu.
Iransko pitanje popelo se na vrh spoljnopolitičkih prioriteta SAD-a krajem prošle godine kada je Teheran, uzvraćajući na nameru zapadnih zemalja da zabrane kupovinu iranske nafte, zapretio da će da blokira Hormuz, moreuz kojim prolazi 40 odsto svetske pomorske trgovine naftom.
Amerikanci poručuju da to neće tolerisati i da će na svaki takav pokušaj uzvratiti vojno, što je u skladu sa ocenama Vašingtona da je Iran najveća pretnja Americi na Bliskom istoku, veća od al-Kaide.
SAD su krajem 2011. uvele nove sankcije Iranu koje predviđaju da sve finansijske institucije koje posluju sa Centralnom bankom Irana budu isključene iz američkog finansijskog sistema, čime se blokiraju putevi plaćanja iranske nafte. Članice EU takođe su postigle sporazum o zabrani uvoza iranske nafte koji bi trebalo da stupi na snagu 1. jula.
Sve ovo preti da ozbiljno pogodi Iran kome je EU posle Kine najveća izvozna destinacija - 18 procenata, ili 450 000 barela od ukupno 2,6 miliona koje Iran izvozi dnevno. Imajući u vidu da je Iran 2011. od nafte zaradio 100 milijardi dolara i da nafta čini 80 odsto prihoda, razumljiva je oštra reakcija Teherana i pretnja blokadom Hormuza.
Ako bi Iran zatvorio strateški koridor, minirajući ga kao tokom iračko-iranskog rata 1980.-88. to bi cenu barela nafte lansiralo na preko 200 dolara, pa bi posledice osetio čitav svet.
Imajući u vidu da američka Peta flota, čiji je štab u Bahreinu, ima zadatak da štiti pomorske linije u oblasti Persijskog i Omanskog zaliva, takva akcija bi usijala ionako zaoštrene odnose u regionu. Eksperti tvrde da je Iran u stanju da barem neko vreme vodi asimetrični rat protiv objektivno jače sile.
Bubnjevi rata sve su glasniji u Izraelu koji vlasti u Teheranu doživljava kao direktnu egzistencijalnu pretnju i u američkoj godini izbora pojačava lobiranje za vojno rešenje krize.
Može li izraelska relativno mala avijacija da izvede seriju napada na mnoštvo nuklearnih ciljeva razbacanih po mapi Irana?
Kolika je verovatnoća da Izrael bombarduje Iran? Koliko su izraelske pretnje masivnim vazdušnim udarom ozbiljne? Ako jesu, koliko smo blizu obračunu? Ima li istine u izveštajima da su Izraelci još 17. aprila 2009. nameravali da unište 140 iranskih borbenih aviona skupljenih u bazi Mehr-Abad radi učešća u proslavi vojnog praznika dan kasnije, i da je to izbegnuto jer su Rusi obavestili Teheran o izraelskim namerama? Samo četiri aviona nadletela su počasnu tribinu zbog, kako je zvanično objašnjeno, lošeg vremena - iako se Teheran kupao u suncu.
Izrael odavno ponavlja da Iranu neće dopustiti da ovlada nivoima nuklearne tehnologije koji omogućavaju pravljenje atomske bombe - a Tel Aviv nije usamljen u oceni da iranske ambicije idu upravo u tom pravcu.
Bivši izraelski ministar odbrane Shaul Mofaz, poreklom iz Irana, početkom 2006. direktno je zapretio iranskom predsedniku Mahmoud Ahmadinejadu: "Obraćam vam se kao nekome ko svoju zemlju vodi ideologijom mržnje, terora i antisemitizma. Predlažem vam da pogledate istoriju i vidite šta se dogodilo drugima koji su pokušali da zbrišu jevrejski narod". Potom je dodao: "Izrael ni pod kakvim uslovima ne bi mogao da toleriše nuklearno oružje u iranskom posedu".
Tvrdi se da su Netanyahu i ministar odbrane Ehud Barak pobornici vojne akcije, dok su neki drugi ministri obazrivi. Barak je u obraćanju Knesetu jasno nagovestio da bi Izrael mogao da dejstvuje sam.
"Na Bliskom Istoku mogla bi da bude stvorena situacija u kojoj bi Izrael svoje vitalne interese morao da brani nezavisno, bez da se osloni na neke snage, regionalne ili druge".
Analitičari se međutim pitaju da li Izrael može da izvede napade o kojima se spekuliše. Izrael jeste nuklearna sila, a da li bi to oružje koristio? Još je interesantnije pitanje može li izraelska relativno mala avijacija da izvede seriju napada na mnoštvo nuklearnih ciljeva razbacanih po mapi Irana?
Možda i zbog toga, a više zbog nesagledivih posledica, deo izraelskog vojnog i bezbednosnog establišmenta je oštro protiv. Među njima su bivši šef Mosada Meir Dagan, bivši šef tajne službe Shin Bet, Yuval Diskin, kao i bivši šef generalštaba Gabi Ashkenazi.
Iako bi nuklearni Iran predstavljao ozbiljan udarac prestižu SAD-a posle 15 godina pokušaja da se takav razvoj događaja spreči, Amerikanci su uzdržani. Predsednik Barak Obama i sekretar za odbranu Leon Panetta poslali su početkom januara seriju poruka izraelskim liderima u kojima ih, kako piše Wall Street Journal, odvraćaju od vojne akcije prema Iranu.
Kao i sa Libijom prošle godine, Pentagon se ne zalaže se za rat. "Ono što je danas odgovorno, jest nastaviti s diplomatskim i ekonomskim pritiskom kako bi se oni naterali da učine prave stvari", kaže Panetta.
Washington želi da se dobije na vremenu kako bi "sankcije i druge mere" koje se preduzimaju počele da deluju i kako bi se Teheran prisilio da odustane od spornog programa proizvednje nuklearnog oružja.
Tome u prilog ide odluka Izraela i SAD-a da odlože veliku zajedničku vojnu vežbu, planiranu za april, kako bi se izbeglo povećanje napetosti u odnosima s Iranom. Vežba nazvana Ozbiljan izazov 12 trebalo je da simulira rakete ispaljene iz Irana ka Izraelu. Evropska komanda američke vojske je naknadno precizirala da će odbrambena vežba, najveća ikad održana, biti izvedena krajem 2012.
Obama ponavlja da SAD zatvaraju stranicu decenija ratova. Rat sa Iranom - koji bi bio četvrti američki u poslednjoj deceniji - poslednja je stvar koju bi Obama želeo usred problema sa ekonomijom i uoči predsedničke kampanje.
Istovremeno jastrebovi u Vašingtonu ponavljaju da je vojna opcija jedino rešenje jer će, u slučaju da Iran napravi atomsku bombu, posle biti kasno. Kritičari Obamu prozivaju zbog neodlučnosti. Iako američki predsednik kaže da su protiv Irana "sve opcije na stolu", uvereni su da je to neubedljiva pretnja i da su ajatolasi u Teheranu toga i te kako svesni. Njihov ključni argument je da je rat loša opcija, ali ipak bolja od nastanka nuklearno naoružanog Irana.
Pobornici rata govore o "godinama pasivnosti" i podsećaju da ozbiljna vojna akcija protiv Irana nije pokušana još od 1980-ih. Ta decenije počela je katastrofalnim pokušajem spasavanja američkih talaca i završila se uspešnijim, iako ograničenim, "ratom tankera" 1987-88. u Persijskom zalivu radi sprečavanja Irana da ometa svetsko snabdevanje naftom.
Ipak, kako stvari sada stoje, Washington u privatnom lobiranju još nije ubedio izraelske konzervativce da će sankcije i diplomatski pritisak uspeti da obuzdaju Iran. U SAD-u su mnogi zvaničnici nervozni. Pre svega zbog Netanyahuove nepredvidljivosti. Znaju da bi u slučaju unilateralne akcije Izraela morali da stanu na stranu svog najvećeg bliskoistočnog saveznika, a Obami je tom košmar koji bi da po svaku cenu izbegne.
"Ne čini to, Bibi", poručuje komentator The New York Timesa Roger Cohen, upozoravajući da bi napad na Iran bio "stravična greška".
Tenzija možda odgovara ispražnjenim budžetskim kasama Amerike jer će se one popunjavati milijardama dolara od prodaja oružja zemljama Zaliva, ali s druge strane Washington ne bi da bude uvučen u regionalne intrige. Kao ni NATO. Generalni sekretar Anders Fog Rasmusen potvrđuje da Alijansa "nema nikakvih namera" da interveniše u Iranu.
Iako američki predsednik Obama kaže da su protiv Irana "sve opcije na stolu", njegovi kritičari uvereni su da je to neubedljiva pretnja i da su ajatolasi u Teheranu toga i te kako svesni
Bruce Riedel, bivši savetnik Obamine administracije i nekadašnji ekspert CIA-e za Bliski istok, konstatuje da je Washington veoma zabrinut zbog mogućnosti da bude uvučen u konflikt koji je, po oceni američke vlasti, nepotreban.
"Obama zna da bi Izraelski udar na Iran proizveo regionalni rat i globalni ekonomski haos za čije bi čišćenje morala da plati Amerika. On takođe zna da Izrael, sa njegovim značajnim nuklearnim arsenalom, nije suočen sa egzistencijalnom pretnjom nuklearnog Irana".
Ipak, nisu svi tako sigurni. Larry Sabato, uvaženi analitičar i profesor političkih nauka sa univerziteta Virginia, sumnja da će se SAD odlučiti na napad na Iran tokom Obamine administracije, ali podseća da je Obama ratoborniji nego što su ljudi očekivali. "On se nije ustručavao da koristi silu. To je iznenadilo mnoge ne samo sa levice, već i ljude širom sveta. Nisam siguran da bi on danas dobio Nobelovu nagradu za mir".
Tu je i Rusija koja, kako pokazuju događaji u Siriji, želi da sačuva neka uporišta na Bliskom istoku koja je pogubila posle raspada SSSR-a. Moskva je protiv upotrebe vojne sile prema Iranu, a razvoj događaja u Libiji samo je učvršćuje u takvoj poziciji. Za očekivati je da će Rusija, uz pomoć Kine, insistirati na obnovi pregovora o iranskom nuklearnom programu ali i da će dodatno pritisnuti Teheran da svoja postrojenja otvori za međunarodnu inspekciju.
Iran nastavlja sa nuklearnim projektima za koje uporno ponavlja da su mirnodopski i da se materijali koriste za proizvodnju električne energije i izotopa za medicinu.
Da li je sve ovo preludijum u rat Zapada protiv Irana ili se samo radi o ratu psihološke prirode? Obe strane igraju svoju igru nadajući se da neće morati da ostvaruju sopstvene pretnje. Teheran i Vašington za sada pažljivo izbegavaju da prekorače crvene linije.
Izrael je krajem marta konačno odbacio mogućnost skorog udara na Iran saopštavajući da njegov kontroverzni nuklearni program može da bude zaustavljen sankcijama i sabotažama.
Obama je na samitu o nuklearnoj bezbednosti u Seulu krajem marta još jednom poručio Teheranu: "Ima vremena da se (problem) reši diplomatski. Moj preferencijal je da se ta pitanja reše diplomatski".
Ali, suštinski se stvari nisu promenile. Netanyahu je tokom martovske posete Washingtonu zahtevao da bilo kakav diplomatski dogovor sa Iranom predvidi prekid programa obogaćivanja uranijuma. Iran to odbacuje.
Upitan nedavno da na Armijskom radiju odgovori na pitanje da li je Izrael odlučio da napadne Iran, zamenik premijera Moshe Yaalon doprineo je opštoj misteriji: "Čak i da jeste, tu informaciju ne bih delio sa vama".
, autor ovoga priloga, urednik je vanjskopolitičke rubrike beogradske Politike. Iranom se bavi od Islamske revolucije, 1979. godine. (op. ur.)
