Ništa nije tako velika pretnja demokratiji kao korporativna moć. Nigde korporacije ne uživaju veću slobodu nego u međudržavnom prostoru, jer tu nema konkurencije. S izuzetkom Evropskog parlamenta, nigde ne postoji transnacionalna demokratija. Sva druga nadnacionalna tela - Međunarodni monetarni fond, Svetska banka, Ujedinjene nacije, trgovinske organizacije i druga - rade na principu fotokopirane demokratije (pretpostavljena ovlašćenja se prenose, kopija za kopijom, na sve mutnije i udaljenije institucije) ili potpunog odsustva demokratije.
Sporazum sa SAD-om bez pregovora? To nije samo novost, to je suludo
Kada se sve globalizuje osim naše saglasnosti, korporacije ispune prazninu. U sistemu za čiju reformu vlade nisu pokazale nikakav interes, globalna sila se često jedva razlikuje od korporativne moći. Sprovodi se kroz tajne dogovore između birokrata i lobista.
Ovako su počeli pregovori oko Transatlantskog trgovinskog i investitorskog partnerstva (TTIP). TTIP je predlog za jedinstveno tržište između Sjedinjenih Država i Evropske unije, opisan kao "najveći trgovinski sporazum na svetu". Korporativni lobisti tajno su se hvalili da će "praktično učestvovati u pisanju regulative". Ali, pošto su neki od planova procurili, a javnost besno reagovala, zastupnici demokratije su počeli da izvlače nekoliko ustupaka. Pregovori su upravo nastavljeni, i jasno je da nas ne smeju zaobići.
Ovaj trgovinski sporazum nema mnogo veze sa uklanjanjem trgovinskih taksi (tarifa). Prema rečima glavnog pregovarača za EU, oko 80 posto posla uključuje "razgovore o regulativi koja štiti ljude od rizika po zdravlje, bezbednost, životnu sredinu, finansije i sigurnost podataka". Razgovori o regulativi znače usklađivanje pravila EU sa onim u SAD. Ali Karel De Guht, evropski komesar za trgovinu, tvrdi da evropski standardi nisu "tema pregovora. Nema govora o 'mi vama ovo, vi nama ono'." Međunarodni sporazum bez trampe? To bi bila novost. Sporazum sa SAD-om bez pregovora? To nije samo novost, to je suludo.
de-gucht_99fm.com.jpg
Ne mogu se usklađivati propisi sa obe strane Atlantika bez pregovora. Ideja da će pregovori o pravilima koja uređuju odnose biznisa, građana i prirodnog sveta dovesti do što boljeg rešenja, obezbeđujući univerzalnu primenu najvećeg stepena zaštite, prosto nije uverljiva kada vlade sa obe strane Atlantika obećavaju da će raščistiti ono što su prezrivo nazvali birokratskim preprekama. Pregovora će biti. I razgovaraće se o trampi. Ishod će verovatno biti olabavljena regulativa. Verovati u nešto drugo znači živeti u bajci.
Prošlog meseca, list Financial Times je izvestio da SAD ove pregovore koriste "da bi izdejstvovale fundamentalne promene načina na koji se u EU izrađuje regulativa poslovanja, kako bi poslovnim grupama omogućila veći uticaj od samog početka procesa". Isprva je De Guht rekao da je ovo "nemoguće". Onda je rekao da je "spreman da radi u tom pravcu". Toliko o odsustvu trampe.
Ali to nije sve od čega demokratije moraju odustati u korist korporacija. Najopasniji aspekt pregovora je insistiranje obe strane na takozvanom mehanizmu za sporazumno rešenje spora između investitora i države (ISDS). ISDS omogućava korporacijama da tuže vlade pred offshore arbitražnim panelima sastavljenim od korporativnih advokata, zaobilazeći domaće sudove. Ubačen u druge trgovinske sporazume, ISDS je velikom biznisu koristio za obaranje zakona koji mu udara na profit: uklanjanje brendova sa pakovanja cigareta; stroža finansijska pravila; viši standardi zaštite voda i javnog zdravlja; pokušaji da se fosilna goriva ostave u zemlji.
Najopasniji aspekt pregovora je insistiranje obe strane na takozvanom mehanizmu za sporazumno rešenje spora između investitora i države (ISDS)
U početku nam je De Guht rekao da tu nema ničeg značajnog da se vidi. Ali u januaru je čovek koji ne pristaje na trampu izveo oštar zaokret i obećao da će ISDS biti na javnoj raspravi tri meseca, od "početka marta". Transatlantski pregovori su nastavljeni u ponedeljak. Zasad nema traga javnoj raspravi.
Izvesna praznina i dalje zjapi: nema uverljivog objašnjenja zašto je ISDS potreban. Kako je priznao Kenet Klark, britanski ministar koji promoviše TTIP: "Sačinjen je da podrži biznis koji investira u zemlje gde je vladavina zakona u najmanju ruku nepredvidiva." Kakva mu je onda uloga u američko-evropskom sporazumu? Prema izveštaju koji je naručila britanska vlada utvrđeno je da je "malo verovatno da će ISDS ohrabriti investicije" i da će "Britaniji verovatno doneti malo ili nimalo koristi". Ali bi korporacijama sa obe strane okeana mogao omogućiti da po sudovima razvaljuju države koje im se nađu na putu.
Za razliku od Karela De Guhta, ja verujem u trampu. Umesto da odbacimo čitavu ideju, evo nekoliko osnovnih testova kojima bi se utvrdilo da li je pregovarače uopšte briga za demokratiju.
Prvo, sve pregovaračke pozicije, sa obe strane, bile bi predočene javnosti čim se nađu na stolu. Zatim, umesto da nas tretiraju kao morone, mogli bismo učestvovati u debati o tim pozicijama i razmatranju njihvih posledica.
Drugo, svako poglavlje sporazuma bilo bi predmet odvojenog glasanja u Evropskom parlamentu. Zasad će se parlament sazvati samo da usvoji ili odbaci čitav paket: to je besmislen izbor pred tako kompleksnom materijom.
Treće, TTIP bi sadržao klauzulu o ograničenom roku važenja. Posle pet godina, sporazum bi se ponovo razmatrao. Ako ne uspe da ispuni obećanje o poboljšanom ekonomskom učinku, ili ako snižava standarde javne bezbednosti ili dobrobiti, mogao bi biti ukinut. Shvatam da bi to bilo gotovo bez presedana: većina takvih sporazuma, za razliku od izabranih vlada, imaju "neograničeni rok važenja". Koliko je to demokratski?
Dakle, evo mog izazova gospodi De Guhtu i Klarku, i drugima koji bi hteli da umuknemo i progutamo gorku pilulu: zašto ne napravite ove izmene? Ako ih odbacite, kako se to uklapa u vaše tvrdnje da čuvate demokratiju i javni interes? Šta kažete na ovu trampu?
Članak Georgea Monbiota originalno je objavljen 10. ožujka 2014. u The Guardianu. Za H-Alter ga je prevela Milica Jovanović. (op. ur.)
