Istorija voli okrugle godine. Htelo je, tako, da se nekako tačno oko stogodišnjice početka Velikog rata repriza njegovog prologa odigra u Parizu: odjeknule su bombe, par minuta kasnije i pucnji. Naravno, na sarajevskoj premijeri atenat je bio samo izgovor, varnica u buretu baruta - scenografija je za veliki rat postavljena daleko pre 1914. i on je samo čekao da se dogodi. A u ovih poslednjih sto godina tvrdoglavo se radilo na obezbeđivanju uslova da se tragedija kad-tad reprizira: zarad eksploatacije Velikog rata kao hrama nacionalnih ideologija i njihovih mitologija, U okvirima globalnog kapializma, posle krvi novac nalepše teče pa je najverovatnije da će ISIS možda čak ispasti i - kako se eufemistički znalo kazati za svakakve koljače i diktatore – "faktor stabilnosti"njegovi uslovi i strukturni razlozi sistematski su bili previđani. A valjalo bi podsetiti na njih, kanimo li razumeti strategiju kojom se počinilac pariskih napada - Islamska država - pokušava ustoličiti kao globalni faktor.
Prvi svetski rat ima svoje dubinske uzroke u antagonizmima kapitalističke proizvodnje koje su tih godina samo slučajno uzele oblik ambiciozne ekspanzionističke težnje jedne nove nacionalne države: Nemačke. Pošto se pojavila tek pred sam kraj devetnaestog veka i previše kasno da bi zgrabila bilo kakve kolonije - prostor odvojen od metropole neophodan za obezbeđivanje jeftinih resursa, radne snage i za "odlaganje" strukturno nužnog nusproizvoda kapitalističke proizvodnje: hroničnog siromaštva - težnja za nasilnom ekspanzijom bila je strukturalno utkana u nemačku politiku. Ona je tako zahtevala kolonije, ostali nisu želeli da ih se odreknu i voila. Drugim rečima, globalni sukob je samo slučajno dobio oblik dvostranog novčića: Nemačkog ekspanzionizma sa jedne strane i britansko-francusko-ruske težnje za održavanjem statusa kvo sa druge.
Uobičajeni narativ o Islamskoj državi je da je u pitanju šačica (šaketina) ekstremista, ludaka i islamskih fundamentalista koji žele da formiraju ultrakozervativni srednjovekovni kalifat baziran na uvrnutoj imaginaciji šerijatskog prava. Nažalost, u pitanju je i simplifikacija ali i rokada uzroka i posledica: ovde se posledice (religijski fundamentalizam i ekstremizam) smatraju uzrokom ideološkog cilja (formiranje države): kao da se ta Upravo su protestantske nacije pre nekoliko vekova bile ekvivalent religijskog zilotizma koji danas vidimo u ISIS-udržava priželjuje samo da bi se u njoj na miru mogao praktikovati islamski zilotizam.
Ustaljena shema formiranja nacionalnih država, međutim, nešto je drugačija: politička i ekonomska motivacija elite nalazi se na prvom mestu, a ekstremizam je ništa više do modus operandi stvaranja bilo koje nacionalne države. Naime - dosta pojednostavljeno, mada ne i netačno - moglo bi se reći da nacionalne države nastaju kada grupa moćnih ljudi (elita) odluči da definiše "pravila igre" koja će im ići na ruku i stvori represivni mehanizam (državu) koji će na ta pravila igre (na kraju krajeva - kad parlamentarne i liberalne strategije podbace – i čistom silom) prisiliti celo društvo. Primeri su brojni i ima ih tačno onoliko koliko ima nacionalnih država: Holandija je imala svoju trgovačku elitu, a u stvaranje nacije i nacionalne države se upustila da deo nagomilanog bogatstva ne bi završio u Španiji; Engleska svoju manufakturno-trgovačko-poljoprivrednu, koja se dala u stvaranje parlamentarne demokratije da bi joj ona sačivala imovinu nakupljenu tokom "enclosure of the commons"; Nemačka je imala svoju elitu, koja je formiranje nacionalne države započela da bi privilegije zaštitila od okruženja; SAD su imale svoju trgovinSamo se slučajno ispostavilo da su islamski zilotizam i podsećanje na slavne dane Kalifata narativi kojih se na Bliskom Istoku najlakše latiti. Uostalom, stvaranje nacionalne države ne ide bez konstruisanja ovakvog "zajedništva"sko-manufakturnu elitu koja je nagrabila od domorodaca, a nezavisnost je izborila da bi deo bogatstva prestao da otiče u Veliku Britaniju; na kraju krajeva i u Srbiji je formiranje nacionalne države izveo vešti nafatirani trgovac svinjama koji je naciju stvorio da bi porez plaćao sebi, a ne Otomanskoj Imperiji.
Naravno, konačni konstitucionalni trenutak desi se nakon što je društvena, a prvenstveno ekonomska moć već uveliko preraspodeljena i koncentrisana[1] na takav način da eliti obezbeđuje preovlađujuću društvenu, političku i ekonomsku moć u tom drustvu pa se "pravila" i donose da bi se njihova moć petrifikovala i naturalizovala - stoga ta pravila prvenstveno znače konstitucionalizaciju određenog pravnog i ekonomskog sistema u čijem se centru nalazi "privatno vlasništvo" i upravo je sakralizacija tog "privatnog vlasništva" mehanizam etičkog, a pravni sistem fizičkog obezbeđenja imovine nagrabljene u procesu primitivne akumulacije.
Od devetnaestog veka modus operandi je samo unekoliko promenjen, a u jednom smo i sami učestvovali: nacionalne države su se devedesetih godina formirale i kao mehanizam primitivne akumulacije kroz privatizaciju i mehanizam odbrane i legitimizacije tranzicionog lopovluka. Nacionalna drzava je dakle, u ovom kontekstu, primitivna akumulacija nastavljena drugim sredstvima, a nastanak svake nacionalne formacije, uključujući i one savremene, treba posmatrati prvenstveno kao refleksiju dinamike kapitalističkih odnosa.
U slučaju ISIS-a specifičan je samo način na koji je elita stekla tu početnu moć: kombinacija vakuuma nakon divljačkih i veoma kratkovidih vojno-Nacionalne države su se devedesetih godina formirale i kao mehanizam primitivne akumulacije kroz privatizaciju i mehanizam odbrane i legitimizacije tranzicionog lopovlukakorporativnih akcija SAD na bliskom istoku poslednjih decenija, vojna pomoć protivnicima Asadovog režima; a motivacija je u konačnici bila želja za privatnom aproprijacijom mosulske nafte. Vlasništvo nad njom i njena prodaja na crnom tržištu je od čopora krvožednih pasa rata načinilo elitu (uostalom, kao i uvek). Sada ta elita pokušava da petrifikuje svoj dominantni položaj time sto će oko sebe formirati amortizacioni jastuk - besplatnu ličnu gardu sačinjenu od stanovništva Bliskog istoka. Ali da bi se od socijalno, klasno, etnički, religijski i nekoherentne mase stanovništva napravili pripadnici, neophodno je na simboličkom nivou stvoriti neku vrstu zajedništva - nacionalnog. I samo se slučajno ispostavilo da su islamski zilotizam i podsećanje na slavne dane Kalifata narativi kojih se na Bliskom Istoku najlakše latiti. Uostalom, stvaranje nacionalne države ne ide bez konstruisanja ovakvog "zajedništva" (koje nekad dobija oblik etničko-plemenskog ekstremizma (Balkan), religijskog (Bliski Istok ali i protestantske nacije - ne treba zaboraviti, upravo su protestantske nacije pre nekoliko vekova bile ekvivalent religijskog zilotizma koji danas vidimo u ISIS-u) ili u nekog drugog.
Uostalom, sada dolazimo i do dubinskih tačaka: Ukoliko je ISIS samo projekat stvaranja nacionalne države (da li će biti uspešan ili ne, ostaje da se vidi i mahom zavisi od toga da li će biti vojno slomljen ili ne, a to ne izgleda kao verovatni scenario), onda svako ratovanje protiv te strukture ima potencijal da samo još više očvrsne "identitet" onih koji se osećaju njegovim pripadnicima: "Zapad" i ISIS se nalaze u, Gramšijevim rečnikom rečeno, "pozicionom sukobu" iz čijeg trajanja i jedni i drugi profitiraju, a iz čijeg će prestanka i jedni i drugi izgubiti osnovu za unutrašnju Uobičajeni narativ o Islamskoj državi je da je u pitanju šačica ekstremista, ludaka i islamskih fundamentalista koji žele da formiraju ultrakozervativni srednjovekovni kalifat baziran na uvrnutoj imaginaciji šerijatskog prava. Nažalost, u pitanju je simplifikacija, ali i rokada uzroka i posledicanacionalnu identifikaciju i selidbu političke polarizacije u rasnu i etničku netoleranciju na kojoj profitira ekstremna desnica.
Ali u okvirima globalnog kapializma, posle krvi novac nalepše teče pa je najverovatnije da će ISIS možda čak ispasti i - kako se eufemistički znalo kazati za svakakve koljače i diktatore – "faktor stabilnosti": on ima potencijal da bude domintni oblik moći na datoj teritoriji, a sadašnji vođi će veoma verovatno biti više nego raspoloženi da svoju ratobornost đoraju za mogućnost prodaje nafte, legitimizaciju aproprirane imovine i nepoljuljanu dominaciju. Kao što će Zapadne sile biti spremne da svoju principijelnost đoraju za jeftinu naftu i lukrativne ugovore.[2] (kad se sve svede, stvari su proste kao pasulj) Utoliko, smatram da je cilj velikih globalnih igrača da sukob razvuku ali i da na kraju naprave nekakav pakt sa novostvorenom kapitalističkom državom na Bliskom Istoku te da nastave da od nje kupuju naftu. I priča će se tu završiti. Jedna obična dosadna nacionalna država (ima čak i turističku atrakciju: odsecanje glava na trgu - bože moj, svi imaju svoje kulturološke specifičnosti, kupci su uvek bili posvećeni toleranciji prema trgovinskim partnerima, a i nije kao da je Saudijska Arabija mnogo bolja - bitno je da nafta nastavi da teče).
