To može učiniti jedino politička pretnja onih sa dna.
Kapitalizam se nekada smatrao otelotvorenjem ekonomskog zla, toliko da su do skoro i samu reč apologeti i praktičari izbegavali da koriste – to je bio sistem koji se nije usuđivao da izgovori sopstveno ime.
"Sloboda" je eufemizam koju su radije koristili tokom većine dvadesetog veka. Ali ne i danas. Kapitalizam se razotkrio, i, uprkos nedaćama, sada Demokratski oklop u okviru kog je kapitalizam, do skoro, prosperirao, pokazuje znake pucanjaga podjednako hvale bankari i političari, zlokobni učenjaci i glupavi voditelji jutarnjih programa, zbog toga što ni jedna alternativa nije poželjna, niti će ikad biti.
Zbog toga, čak i najmanja odstupanja od kapitalističkih normi na bilo kom kontinentu, koliko god da su umereno izražena ili praktikovana, podstiču pomamu privilegovanih i njihove pratnje. Strah od neočekivanog – ustanci, pobune na izborima koje dovode dosadašnje stanje u pitanje, ulični protesti mladih, seljačke bune – prisiljavaju globalnu elitu da zavisi, u krajnjem slučaju, od pretnje ili korišćenja američke vojne snage za rešavanje sukoba u svoju korist. Ovo stvara raščišćeno polje za igru za svetske bogataše, bez ikakvog obzira na pokolj koji nastane. Bagdad, Helmand, Tripoli i Kinšasa svedoci su ove priče.
Još od perioda između dva rata ljudi nisu toliko besramno i toliko zastrašujuće lakomisleno huškani. Kombinacija vojne moći i političke intokBilo kakva promena koja dolazi odozgo ili unutar postojećih struktura nije verovatna, osim ako pretnje od dole ne postanu previše jake da bi im se oduprlosikacije koju ta moć proizvodi gura sve ostalo u stranu. Sjedinjene Države proglašavaju istinom ono za šta ceo svet zna da je laž, pomoću medijskih mreža, vazala i odanih i poslušnih sledbenika koje drže u šaci. Trijumf sirove snage prikazan je kao znak inteligencije ili hrabrosti; kriminalna arogancija opisana je kao moralna energija.
Narvno, takva agresija ne donosi uvek politički uspeh, i, u većini slučajeva, haos koji nastane mnogo je gori od prethodnog stanja. Ali ekonomska dobit je opipljiva: privatizacije libijske i iračke nafte su najistaknutiji primeri.
Kako održati nadu u takvom svetu? Prvo, odbaciti sve iluzije o sposobnosti vladara da sami sebe reformišu.
Uslovi i okolnosti koje su omogućile Sjedinjenim Državama dovoljnu imperijalnu moć da dostignu sadašnji nivo dominacije nisu nikakva tajna. A pitanja o kojima se trenutno debatuje su izuzetno važna. Koje su granice američke moći? Koji faktori mogu doprineti njenoj propasti? Kako se američka hegemonija ispoljava danas?
Odgovori moraju uzeti u obzir veličinu Sjedinjenih Država, prirodne resurse, tehnologiju, ljudstvo i vojnu nadmoć, u usporedbi sa vojskom njiNije tajna da je Obamina administracija odobrila puč u Hondurasu i da su odredi smrti ponovo na dobrom glasuhovih ekonomskih protivnika, kao i to koliko će dugo trajati domaći pristanak na takvo stanje.
Dobronamerna, iako očigledna prečica je – zadovoljiti se maštnjem, koje dolazi u mnogim oblicima. Najjednostvnije od ovih dovode u pitanje samo postojanje imperijalnih Sjedinjenih Država, posebno nakon kolapsa Sovjetskog Saveza. Neki pišu o razlikama između stare evropske šeme kolonizacije i trenutne varijante, koja koristi optičke varke kako bi Vašington bio (barem na papiru) čist.
Takvo viđenje ignoriše institucije i stavlja naglasak na pojedince. Predstaviti agresiju post-terorističkih vojnih intervencija kao inicijativu "ludaka" (Čejni/Rumsfild) ili glupog i malignog Džordža W. Buša, podstiče amneziju. Činjenica da administracije Obame i Klintona efikasno nastavljaju politiku prethodnika, a u nekim slučajevima ide i korak dalje, sugeriše da Buš i njegova administracija nisu imali monopol na "ludost".
Politička literatura o propadanju i i predstojećem krahu američke imperije štancuje se prethodnih godina, i podjednako je nezadovoljavajuća. Oseća se zadah očaja. Prepreke se doživljavaju kao teški porazi, a zabludele nade polažu se u uspon Kine, ili Putinove Rusije, ili čak na poliIdeja da unutar sistema može doći do upravljačkog revolta, do ustanka tehnokrata, pripada svetu naučne fantastike. Istorija nije videla takav presedantičkog Islama.
U stvari, imperijalni autoput je neosvojen, i nemoguće ga je osvojiti izvana; jedini ozbiljan izlaz leži unutar zemlje. Koja kombinacija društvenih sila u samoj zemlji može nadjačati lavirintalne strukture moći Sjedinjenih Država? Koliko god mračno izgledala ta vizija, ni jedna druga se ni ne nazire.
"Dobar" patriota danas oseća da mora neophodno biti i za imperijalizam. Skeptičniji građani koji veruju da Imperijine vojne baze treba razmontirati, a trupe dovesti kući, vojne troškove smanjiti i redefinisati samu Ameriku kao samo jednu zemlju među mnogima, koristeći silu samo onda kada je direktno ugrožena, smatraju se "lošim" patriotama, samo nešto manje od izdajnika koji zabijaju nož u leđa. Oni su podrazumevani unutrašnji neprijatelj.
Njih ne doživljavaju takvima samo kod kuće, već ih tako gledaju i oni koji se plaše američkog povlačenja – vazalni političari i države u Evropi, Aziji, Bliskom Istoku, Africi i u onih par lojalnih država u Južnoj Americi. Vlast jedinog vazalnog kontinenta, Australije, bi, obzirom na svoju geografiju, bili podjednako uznemireni pri pomisli na nezavisnost.
Ipak, i u arapskom svetu i u uporištima zapadnog kapitalizma, čini se da je sistemski poredak nametnut kroz vašingtonski konsenzus od pada Sovjetskog Saveza u uzlaznoj putanji. Arapski svet gleda da se odrekne skorašnje istorije, dok neke evropske zemlje, u raljama parlamentarne paralize, sanjaju o spoljašnjem izbavljenju od istih onih bankara koji su bili krivi za krizu iz 2008. godine.
Atrofija proizvođačke ekonomije u Sjedinjenim Državama i velikog dela Evropske Unije otkrivaju bolest koja je već bila u poodmakloj fazi, čak i Mediteranski deo Evrope posebno je pogođen generalnim štrajkovima i masovnim protestima miliona ljudi. Da li ovi protesti najavljuju rođenje novog društvenog poretka, izvan ili unutar kapitalizma?kad su neki govorili da je pobeđena odavno. Kao odgovor na to, optimisti su govorili da se SAD suočava sa transformacijom sličnom onoj koja je uticala na Britaniju na vrhuncu svoje imperije. Pitanja koja su dugo smatrana mrtvima počinju se postavljati ponovo, pa makar to bilo na marginama političkog sistema.
Uticaj ove sumnje na društvenu svest brzo se širi. Događaji su ogoleli slabosti sistema i ponovo otkrili da glavni motiv svih imperija, ratova i osvajanja iz prethodnih dve hiljade godina nije ideologija, već poriv za akumulacijom i monopolizacijom distribucije i tokova bogatstava svim neophodnim sredstvima. Borba za izvlačenje i transport zlata i srebra možda jeste zamenjena ultra brzim, automatskim transferima na malim uređajima, kao što su dronovi zamenili Tompsone, ali gospodari našeg sveta igraju istu nemilosrdnu igru kao i njihovi prethodnici.
Godine 2011. bili smo svedoci dve uporedne krize. Jednu je simbolizovala bujica arapskih ustanaka koji su doveli u pitanje domaće tiranine koje je zapad podržavao. Ovi događaji više su podsećali na one preokrete iz 1848. u kontinentalnoj Evropi nego na "ustanak naroda" 1989. godine, koji su efektivno zamenili jednu formu zavisnosti drugom, videvši neoliberalizam kao svoju jedinu budućnost.
Druga se kao vetar još jednom proširila javnim prostorima i univerzitetima, a buka masovnog meteža mogla se čuti na nekoliko kontinenata. Mediteranski deo Evrope posebno je pogođen generalnim štrajkovima i masovnim protestima miliona ljudi. Da li ovi protesti najavljuju rođenje novog društvenog poretka, izvan ili unutar kapitalizma?
Odgovor koji će nam dati oni iz viših klasa je odlučno "ne". Oni su vredno radili da bi nagovorili države da polože kauciju ili subvencionišu postojeći neoliberalni sistem. Ideja da unutar sistema može doći do upravljačkog revolta, do ustanka tehnokrata, pripada svetu naučne fantastike. Istorija nije videla takav presedan. Bilo kakva promena koja dolazi od gore ili unutar postojećih struktura nije verovatna, osim ako pretnje od dole ne postanu previše jake da bi im se oduprlo.
Demokratski oklop u okviru kog je kapitalizam, do skoro, prosperirao, pokazuje znake pucanja. Od demokratije devedesetih, koja je na zapadu uzela oblik ekstremnog centra, u kome desni i levi centar u dosluhu rade na očuvanju statusa kvo; diktatura kapitala svela je političke partije na ulogu živog mrtvaca. Kako smo došli do ovde?
Nakon kolapsa komunizma 1991. godine, ideja Edmunda Burka da "u svim društvima koja se sastoje od različitih klasa, određene klase "Dobar" patriota danas oseća da mora neophodno biti i za imperijalizam. Skeptičniji građani koji veruju da Imperijine vojne baze treba razmontirati, a trupe dovesti kući, vojne troškove smanjiti i redefinisati samu Ameriku kao samo jednu zemlju među mnogima, koristeći silu samo onda kada je direktno ugrožena, smatraju se "lošim" patriotamaobavezno moraju biti na vrhu" i da "apostoli jednakosti jedino menjaju i uništavaju prirodan poredak stvari", postaje mudrost veka, koju podjednako prihvataju i sluge i gospodari. Ipak, novac kvari politiku. Vodeći političari ekstremnog centra postali su bogati tokom svojih godina na vlasti. Mnogi su dobili mesto konsultanta čim su napustili fotelju, kao deo "slatkog paketa" od kompanija kojima su pomogli.
Širom kapitalističkih zemalja svedoci smo spajanju političkih opcija: republikanci i demokrate u Sjedinjenim Državama, novi laburisti i toriji u vazalnom Ujedinjenom Kraljevstvu, socijalisti i konzervativci u Francuskoj, koalicije u Nemačkoj, skandinavski desni i levi centar i tako dalje.
U bukvalno svim ovim zemljama dvopartijski sistemi su se spojili u delotvorne nacionalne vlade. Posvećene ideje da političke partije i razlike između njima čine esenciju moderne demokratije počele su da liče na prevaru. Kulturološke razlike postoje, i pitanja kojima se bave su važna, ali kukavička kapitulacija osnova vođenja države znači da su kulturni liberali, pod permanentnom šapom demokrata iz SADa i njihovih ekvivalenata, pomogli da se stvori klima u kojoj su ugrožena mnoga društvena i kulturna prava.
Novi ekstremizam tržišta je stupio na scenu. Simbioza između politike i krupnog kapitala postala je model za novi stil demokratije. Političari su ti koji su uneli privatni kapital u najsvetije sfere društvenog poretka.
Kako se 2014. bližila kraju, kako su prošle Sjedinjene Države? Daleko od toga da su delovale preopterećeno ili na ivici kolapsa. Amerika sprovodi svoj uobičajeni posao širom sveta. Intervencije NATO-a i "pobeda" u Libiji izvršena je monopolom u vazdušnom prostoru, zapečatila je prvi vojni trijumf Afričke Uprave, i time postavila scenografiju za dalje upravljanje kontinentom u decenijama koje dolaze.
Arapski istok ostaje nestabilan; ipak, umerene islamske snage u regionu su presretne što ispunjavaju imperijalne potrebe, sa povremenim neslaganjem u vezi Izraela koje je ionako samo neslaganja radi, i ne predstavlja neku promenu u vođenju politike. Talibani i ISIS radiće isto to kad dođe red na njih. U međuvremenu, naftni giganti – BP, Ševron, ExxonMobil, Šel i KonokoFilips – ostvarili su profit od oko 900 milijardi dolara u Kapitalizam se razotkrio, i, uprkos nedaćama, sada ga podjednako hvale bankari i političari, zlokobni učenjaci i glupavi voditelji jutarnjih programa, zbog toga što ni jedna alternativa nije poželjna, niti će ikad bitiprethodnoj dekadi.
I drugde se napredak ucrtava na svetsku mapu. Tradicionalno pokorna australijska elita spremno je pristala na postavljanje nove vojne baze SAD-a u na australijskom tlu. Ovo je praćeno teškim anti-kineskim razgovorima u kojima je predsednik Obama naglasio imperijalno prisustvo na Dalekom Istoku, podvukavši da su SAD sila i u Aziji i upozorivši Kineze da "igraju po pravilima". Ovo su pravila za koja Kinezi znaju da ih formulišu, interpretiraju i sprovode Sjedinjene Države.
Dalje, samo se u Južnoj Americi vidi rast političkog otpora imperijalnoj hegemoniji, i političkoj i ekonomskoj. Ovo je prvi put nakon Monroove doktrine da postoje 4 države bez američkog ambasadora – Kuba, Venecuela, Ekvador i Bolivija. Najveća država u regionu, Brazil, pokazao je određeni stepen nezavisnog mišljenja kojeg je falilo u prethodnim dekadama. Funkcioneri Stejt Dipartmenta redovno posećuju Braziliju da bi uverili političke elite da "Obama nije Buš", što je poruka koja je dočekana sa skepsom.
Nije tajna da je Obamina administracija odobrila puč u Hondurasu i da su odredi smrti ponovo na dobrom glasu. Planovi da se destabilizuju bolivarianske države i sruše njihove vlade nije skroz napušten, što se pokazalo rušenjem Fernanda Luga u Paragvaju. Vašington traži najslabiju kariku u neprijateljskim snagama i onda kreće na njeno uništenje, uz pomoć vojne sile kad je to neophodno, ali radije pomoću lokalnih releja i manipulacijom sistema, kao što se desilo u Asunsionu i u Venecueli nakon što je rak ondeo Čaveza.
Misliti da se vojno-političko vođstvo Sjedinjenih Država sprema da ode kući nakon što organizuje demontažu svoje prekookeanske imperije je eminentno utešno i potpuno pogrešno.
Knjiga Ekstremni Centar: Upozorenje (The Extreme Centre: A Warning ) Tariqa Alija bit će objavljena 10. marta.
Članak je objavljen na portalu časopisa Jacobin, pod naslovom How to End Empire. (op. ur.)
