Pre nekoliko dana premijer Srbije je na vanrednoj konferenciji za štampu objavio da je vlada Republike Srbije odustala od prodaje Smederevske Železare američkoj multinacionalnoj kompaniji Esmark. Pokušaj ove privatizacije bio je obeležen kako neopravdanim medijskim optimizmom tako i brojnim nedoumicama, netransparentnošću, tajnim pregovorima a od samog početka procesa bilo je jasno da je američka kompanija Esmark, Poslovanje Železare Smederevo svodi na njeno privremeno i povremeno rentiranje globalnom kapitalu eufemistički rečeno, omiljeni partner premijera Vučića i da će ona na tenderu pobediti. Ipak, iako je sve izgledalo kao stvar-unapred-rešena, dogovor je prvo zaglavio pa onda i veličanstveno propao iako se već više meseci intenzivnim medijskim kampanjama najavljuju svetla budućnost i dolazak spasonosnog privatnog kapitala koji će rešiti pola proračunskih nevolja Srbije. Politički problemi vladajuće koalicije sada već počinju ozbiljno da je drmaju, s obzirom na to da ovaj krah temeljno ugrožava strategiju vladajuće stranke - strategiju igranja na medijski konstruisanu omnipotentntnost njenog predvodnika pa je u pokušaju održanja te imaginacije i pokretanja nove stateške inicijative na medijskom polju premijer oglasio i puštanje u pogon takozvanog "plana B": dovođenje profesionalnog menadžmenta koji će pomoći da probleme "premostimo" do-privatizacije! Privatizacija se tako prvo predstavlja kao jedino rešenje za sve probleme, ali nakon što krahira, prelazi se na planove B: privatizaciju.
Pre nego počnemo likovati nad očiglednim neuspehom pokušaja prodaje, neuspehom vladajuće političke elite i premijera Srbije, trebalo bi da problem sagledamo sa stanovišta strukturalnih uzroka globalne ekonomske krize i hroničnog ekonomskog i privrednog neuspeha društava na periferiji kapitalizma - jer ključ bilo kojeg levog političkog projekta mora biti raskrinkavanje gorepomenute "i nakon privatizacije-privatizacija" zablude. Neuspela prodaja Železare mogla bi poslužiti kao paradigmatski primer da beskrajna privatizacija, dekonstrukcija granica za kapital, prekarizacija rada, liberalizacija i deregulacija zapravo ne mogu odgovoriti ni na globalne ekonomske probleme ni na probleme bilo koje države posebno. Naprotiv, ove su strategije pre uzroci globalnih ekonomskih problema.
Esmark je došao po jednu turu veoma vitke proizvodnje (lean production): jedan proizvodni ciklus i doviđenja: Železara Smederevo. (vaseljenska.com)Naime, tek se nakon propasti farsičnih pregovora, i tek čitanjem između redova, može nazreti šta je sve bilo u opticaju i šta su sve predstavnici vlade obećavali na poklon dok su pokušali da prodaju Železaru Esmarku: lagerovane sirovine,[1] gigantske garancije za kredit za pokretanje proizvodnje i još svakakvi ustupci a pri svemu tome američka je kompanija odbila da se na bilo koji način obaveže da će proizvodnju održavati duži vremenski period. Ovakvi nerazumni ustupci i vladina vuci-za-rukav strategija otkriva do koje je mere međunarodni kapital postao razmažen. Marks ga je svojevremeno izuzetno oštroumno uporedio sa leptirom koji tokom svog životnog ciklusa nekoliko puta prolazi kroz stadijumime a kada kapital postne novac (investicioni kapital) onda je u stadijumu koji je ekvivalent stadijumu leptira: slobodan je i može da odleprša gde god želi. Kapital koji je bacio oko na železaru bio je upravo takav. Esmark je došao po jednu turu veoma vitke proizvodnje (lean production): jedan Pošto je radna snaga još uvek neophodna za proces proizvodnje i pošto će nekoliko hiljada radnika na koncu ipak biti potrebni u nekom sledećem ciklusu, njihovo izdržavanje "na državnim jaslama" nije nikakav "socijalni populizam", već potreba krupnog kapitala proizvodni ciklus i doviđenja.
"Stanjivanje produkcije" globalni je trend i predstavlja organizovanje proizvodje po kratkoročnom principu nakon dogovorene ili neke veoma verovatne narudžbine ili iskorišćenja neke kratkotrajne tržišne situacije (povećane cene nekog proizvoda) a cilj ovakve organizacije je sprečavanje stvaranja viškova (sredstava koja se koriste u procesu, viškova konačnog proizvoda a na prvom mestu i viškova neiskorišćenog radnog vremena). Međutim, u kontekstu globalnog trenda otežanog plasmana i retkih narudžbina ona ima tendenciju da se odvija u kratkim ali izuzetno intenzivnim proizvodnim ciklusima. Kapital sebi može da dozvoli da miruje i čeka narudžbinu ili skok cene nekog proizvoda, a za to vreme radnici se "snalaze" kako znaju i umeju,[2] čime se rizik investiranja efektivno prebacuje na radnu snagu. Svakako, podrazumeva se da je uslov mogućnosti uspešnosti ovakvog poslovanja velika radna nesigurnost, strahovito liberalizovani radni odnosi i sve ono što nam donosi trend "savremenih" zakona o radu čiji je cilj upravo proizvodnja uslova za reprodukciju kapitala u uslovima vitke proizvodnje pa zbog toga glavna uloga savremene države i jeste proizvodnja radne nesigurnosti.
U svetlu ovih podataka postaje jasno zašto su i na koji način industrijski i populacioni kapaciteti kao što je smederevska Železara privlačni krupnom kapitalu: pogon, sirovine i radnici su mu ponuđeni praktično na poklon a država se zamalo isprsila da garantuje i za kredit. Ali sve to nije bilo dovoljno da bi Esmark ostao zainteresovan: cena čelika na svetskom tržištu je u padu i nalazi se na rekordno niskom nivou, pa se Esmark odlučio da sačeka - uostalom, nije kao da će plaćati radnike dok čeka skok cena čelika.[3] Tako je otprilike funkcionisao i US Steel, vlasnik Železare Neuspela prodaja Železare mogla bi poslužiti kao paradigmatski primer da beskrajna privatizacija, dekonstrukcija granica za kapital, prekarizacija rada, liberalizacija i deregulacija zapravo ne mogu odgovoriti ni na globalne ekonomske probleme ni na probleme bilo koje države posebnou periodu 2003. do 2012. godine: oslanjao se na privremeno veliku potražnju a kada je ona opala, kompanije se povukla a probleme ostavila budžetu Srbije. Jedina razlika između sedmogodišnjeg projekta US Steela i ovog Esmarkovog je to što se investicioni ciklus poslednjih godina toliko istanjio da više ne može da traje ni nekoliko godina.
Drugim rečima, ispostavlja se da se poslovanje Železare Smederevo svodi na njeno privremeno i povremeno rentiranje globalnom kapitalu. A pošto je radna snaga još uvek neophodna za proces proizvodnje i pošto će tih nekoliko hiljada radnika na koncu ipak biti potrebni u nekom sledećem ciklusu, njihovo izdržavanje "na državnim jaslama" nije nikakav, kako liberalni ekonomisti vole da kažu, socijalni populizam, već potreba krupnog kapitala.[4] Uostalom, sasvim je jasno da kapital, dok sa jedne strane želi da ima sve sa profitom, ne želi da ima ništa sa podnošenjem troškova reprodukcije onih emenenata iz kojih profit izvlači (društvo i prirodna sredina). Tako država koja, kako to takođe vole da kažu liberalni ekonomisti, "smeta biznisu" jer "izdržava lenje (radnike)" zapravo postaje ključni element nomadske strategije kojom se služi krupni kapital. Iako nam se decenijama ponavlja da protivurečnosti kapitalizma ne postoje, izgleda da se one reflektuju baš na ovom primeru: kapitalistički sistem sukcesivno pokazuje da je sposoban tek za seljakanje i premeštanje problema sa jedne strane na drugu. Drugim rečima: trajnog rešenja u uslovima beskrajnog "izgladnjivanja" procesa proizvodnje (i radnika) jednostavno nema.
[1] I Vrlo verovatno ne samo ove koje se trenutno nalaze spremne za topljenje, već i neke "potencijalne": sasvim slučajno, nekoliko dana pre nego što se pretpostavljalo da će ugovor biti potpisan, vojska Srbije je na prodaju izbacila gomilu zarđalih tenkova i drugog vojnog krša. Da nije sve krš i da bi sve završilo u železari, možete se kladiti. Nesumnjivo je da bi bilo jako jeftino.
[2] Kapital ima i moralni odgovor na to: oni tada lenstvuju, ne mislite valjda da treba da ih se plaća za to?
[3] Esmark je ionako već najavio da je ipak zainteresovan za kupovinu (sic!), i nije li premijer najavio da će privatizacije ipak biti? Odgađanje dogovora zapravo je čekanje na skok cena čelika.
[4] Kapital-populizam?
