Povodom hrvatske premijere filma Škorpioni-spomenari na ZagrebDoxu, razgovorali smo s redateljem dokumentarca Lazarom Stojanovićem, koji je zagrebačkoj publici poznat kao tzv. najkontroverzniji jugoslavenski redatelj. Tu je titulu dobio zahvaljujući filmu Plastični Isus iz 1971. godine, koji je radio zajedno s Tomom Gotovcem, a zbog kojeg je osuđen na tri godine zatvora. Nakon toga Stojanović je radio kao novinar u listu Vreme i na Radio Brodu, te kao freelancer za Radio France Internacional, a režirao je i kazališne predstave. Devedesetih je, između ostalog, počeo snimati antiratne dokumentarne filmove. Prvi je Srpska epika iz 1993. godine, koji je napravio za BBC, a 2005. je snimio filmove Uspon i pad generala Mladića i Život i priključenje Radovana Karadžića. S Lazarom Stojanovićem popričali smo o njegovom antiratnom angažmanu, pozicioniranju dokumentarnog filma u društvu i recepciji filma u Srbiji i inozemstvu. Vaš prvi antiratni film Srpska epika iz 1993., koji govori o mentalitetu bosanskih Srba i manipulaciji mitovima u politici, snimljen je u suradnji s BBC-jem. U prvi mah izazvao je oštre kritike među izbjeglim Bošnjacima u Britaniji i pohvale u srpskim ratničkim krugovima u Bosni što je zapravo bila pogrešna interpretacija čitave priče. Kako je došlo do suradnje s BBC-em, do pogrešnog tumačenja samog filma i o čemu je u filmu riječ? Srpska epika je film koji sam napravio u saradnji sa poznatim britanskim redateljem Paulom Pawlikovskim za BBC. To smo napravili tako da je Pawlikovski potpisan kao autor, a meni su pripale special thanks, dakle nisam potpisan kao koautor, jer smo jedino pod tim uvjetom mogli nastupiti u Bosni.
Metoda koju sam predložio, a Paul i ja smo je dogovorno primenili, mogla bi se okakarkterizirati kao: Dajte im dovoljno dugo uže, oni će se obesiti sami. Dakle, oni su sve vreme imali osećanje da mi ustvari njima pružamo priliku da se svojim rečima i na način koji oni smatraju da im je najpovoljniji predstave svetskoj javnosti. Pošto su takvi kakvi su, iz onoga što govore, i pokazuju da rade, na filmu se vidi kako sede u opsadi Sarajeva, biraju koje će kuće gađati i imaju koncept etničkog čišćenja, što su potpuno priznali. U tom je filmu bilo i drugih detalja, kao na primer jedan ultranacionalista iz Rusije, stanoviti Limonov, koji je tu dolazio da bi iz mitraljeza gađao Sarajevo. Razni ljudi koji su u filmu davali izjave taj su pokret osvetlili kao genocidan. Kad smo sklopili taj film, on je prvi put najavljen da će biti prikazan u Britaniji. Odmah je nekoliko Bosanaca koji su bili izbeglice tamo, protestovalo kod BBC-a zbog toga što prikazuju film koji o poznatom ratnom zločincu Radovanu Karadžiću govori kao o psihijatru i pesniku. Nakon toga nam se javio direktor srpske propagandne informativne agencije i čestitao nam na uspehu. Paul je razgovarao s njim pa ga je upitao jel' se njemu dopao taj film, a on je rekao: Pa ja nisam video vaš film, ali do mene je došlo da muslimani protestuju, što znači da je dobar. E, onda posle dve-tri sedmice kada su ga videli, shvatili su o čemu je reč pa su i oni protestovali. Koja je vaša osobna motivacija za snimanje filmova antiratnog karaktera? Mislim da je najveći neprijatelj stanovništva jugoistočne Evrope, a i svih mesta u svetu gde su se odvijali krupni konflikti, zapravo poricanje, ono što Amerikanci zovu denial. I lakše je savladati fizičke neprijatelje nego savladati to poricanje. Teška iskustva s tim imala je Evropa sa nacističkom Nemačkom u kojoj je poricanje posle poraza trajalo duže od deset godina. I ako imamo u vidu da je Nemačka bila okupirana, a neke države nastale na teritoriju bivše Jugoslavije nisu, onda nije nimalo iznenađujuće da t
u imamo posla s vrlo snažnim poricanjem. Na već nekoliko filmova do sada nastojim da se borim protiv toga. Mislim da je priznavanje zločina koji su počinjeni u ime nekoga naroda, u stvari, osvešćivanje o prirodi tih zločina. To je osvešćivanje o tome ko su žrtve, koliko ih je i šta im se tačno dogodilo, ko su zločinci imenom i prezimenom i mogu li oni biti prvedeni pravdi. To je veoma bitno za dušu sveg ostalog naroda koji u zločinima nije učestvovao, da može da se distancira i da se vrati normalnom životu, te da uspostavi normalne odnose sa svojom okolinom, drugim narodima i ostalim delovima stanovništva.
Foto: Škorpioni / spomenar
U ovom poslednjem filmu, Škorpioni-spomenar, predmet, ono o čemu film govori, predstavlja nekoliko zločina koje je izvršila jedna paravojna formacija koju je formirala država Srbija, i to na terenima izvan Srbije, na Kosovu, Hrvatskoj, u Slavoniji, i konačno u Bosni, u Trnovu. Smatrao sam da je to možda najosetljivija tačka u kojoj se treba suprostaviti poricanju, a počelo je od toga što je dobiven materijal upotrebljen kao dokaz na suđenju. Bilo je izuzetno značajno da se u Srbiji pokrene suđenje za zločin koji je državna borbena jedinica počinila u ime čitavog naroda. Koliko dokumentarni film uspjeva u svojoj namjeri da suoči ljude s činjenicama? U samom filmu, kod jednog od protagonista, Duška Kosanovića – Sove, dobiva se dojam da on, iako osuđuje zločin prikazan u filmu, ipak ga izdvaja kao pojedinačan slučaj, koji se, eto, dogodio, i iznimka je, a zbog kojeg se sva krivnja prebacuje na Škorpione, dok oni koji su iznad njih prolaze nekažnjeno. Čini se kao da on ne može izaći iz tog mentaliteta i sustava vrijednosti u kojem je djelovao i djeluje. Jasno se vidi da su zaštićeni svedoci, tj. ljudi koji su bili spremni da posvedoče o tome da se zločin dogodio ili da doprinesu njegovom objašnjavanju i otkrivanju time što su dali materijal Fondu za humanitarno pravo, ograničeni isključivo na osudu toga zločina. Nisu spremni da u celosti prihvate krivicu za te zločine, i još uvek su snažno solidarni sa jedinicom kojoj su pripadali i kojoj svojom dušom i dalje pripadaju. To je u kontekstu filma stavljeno u jedno drugo značenje. Želeo sam da podsetim publiku da iza toga stoji država, koju sud nije sudio. Veoma je značajno da se ukaže na krivicu onih koji nisu povukli obarač nego su naredili, organizovali, logistički potpomognuli i zapravo u celosti poručili taj zločin. Sud nije imao ili moći ili hrabrosti da to učini, tako da se suđenje svelo na suđenje neposrednim izvršiocima.
Čak je i to bilo ograničenog dometa. Sud je, na primjer, čovjeka koji je snimio taj zločin i u izvesnoj mjeri ga režirao (jer je govorio sad sačekajte dok ja donesem bateriju pa sada samo radite, ovo će istrajati, pa jel' možeš ti malo levo, malo desno) pozvao samo kao svedoka i on nije bio predmet optužbe. Sasvim je jasno da bi on kao učesnik u tom događaju morao biti u najmanju ruku pomagač, ako ne i izvršioc, što znači da bi i on trebao sjediti na optuženičkoj klupi. Drugo, kada je reč o tim ljudima, mora da se ima u vidu da je to jedna grupa koja je odrasla zajedno i u nekim je bližim i daljim rodbinskim vezama. Među njima zapravo postoji jedna vrsta solidarnosti koja je importovana u rat. Zato se film i zove spomenar, na engleskom home movie. Nisu oni rat napravili, ali kada je on izbio, bila je to jedna sjajna prilika ljudima da zarade novac. U filmu se pominje to da oni onda rade grupno i drugarski. Postepeno, takvo druženje, kada mu se daju zadaci da ubijaju ljude, postaje teško kriminalno delo koje oni izvršavaju organizovano, grupno i po porudžbini države. To je ono što smo mi nastojali da prikažemo u filmu. Kad kažem mi, govorim o Fondu za humanitarno pravo koje je došao do tog materijala i koji je proizveo ovaj film i ja koji sam ga napisao i režirao. Ideja je bila da pokažemo da nije reč isključivo o patološkim tipovima. U svakom ratu, u svakoj takvoj grupi imate nekoliko patoloških tipova, nekoliko psihopata, poremećenih ljudi, narkomana, ljudi poremećenog ponašanja ili teških kriminalaca koji onda na slobodi čine ovakva dela. Međutim ovde to nije slučaj, ovde je možda bio po neko takav, ali ovo su neki najnormalniji ljudi koji su iz koristoljublja ušli u ovu priču i postepeno se pretvorili u teške zločince. Oni su imali državnu porudžbinu, pohvalu i platu za to što rade. To znači da su imali svako ohrabrenje za to što rade. Što se u takvom kontekstu dešava s pojedinačnom sviješću individue? Nastojao sam pokazati da tu pojedinačna svijest uzmiče pred grupnom solidarnošću. Oni se jedan pred drugim grade da su mucho macho, tj. da oni to mogu, da to njima nije ništa. Ako se neko ponaša kao kukavica ili slabić, njemu se izruguju i u tome postoji grupna solidarnost. Prikazivanje njihovog svakodnevnog života trebalo je i da ukaže na to da postoji vrlo snažna grupna solidarnost koja pomračuje svest. Vi radite ono što radi grupa, vi ste deo jednog krupnijeg organizma. Smisao svake vojske je ta.
Imao sam dosta kritika zašto prikazujem samo jedan zločin jedne srpske jedinice kada su se ti zločini činili na svim stranama i kada se oni čine i na drugim mestima, a ne samo na Balkanu. Uvek ističem da je ovaj rat počeo intervencijom Srbije. Ta je intervencija pronašla partnere, kao što uvek svugde u svetu biva, u svim drugim grupama koje su se zatim politički artikulisale prema tom izazvanom ratu. Kad se stvar spusti na nivo zločina i kad se država isključi iz te priče, doista više nije važno da li taj zločin čini Hrvat, Srbin ili Bosanac ili bilo ko drugi. To se događa širom sveta gde postoje takvi sukobi, a u ovom momentu naročito u Darfuru gde milicija koja radi po porudžbi sudanskih vlasti predstavlja identičan mehanizam ovome gdje jedna srpska jedinica radi po porudžbini srpskih vlasti. Kolika je uloga države, a koja Pravoslavne crkve? Velik sam prostor u filmu posvetio Pravoslavnoj crkvi i Radikalnoj partiji. Vojislav Šešelj, koji je rukovodio Radikalnom partijom, a sada je na sudu u Haagu, a još ga uvek nisu smenili sa položaja predsednika, nego njegov naslednik funkcioniše kao podpresednik, bio je javni, otvoreni i neposredni mobilizator ovih ljudi za akciju. On sam nije imao toliki kapacitet da naređuje takve akcije, ali je bio glavni instrument u nalaženju i mobilizanju takvih ljudi preko svoje partije. S druge strane, kada je reč o državi, ona je neposredni organizator i logistički pomagač, instrument naoružavanja, prehrane, i snabdevanja tih ljudi, izvor novca kojim su ti ljudi plaćeni za stvari koje rade. Bez obzira što se ta država krije, kao i u Sudanu, i javno održava distancu u odnosu na ovu navodno paravojnu formaciju, mi u filmu vidimo njenu pravu ulogu. U filmu svedoci kažu da je to organizovao Frenki Simatović koji je pomoćnik Stanešića, šefa tajne službe bezbednosti Slobodana Miloševića, zaduženog upravo za takve poslove na terenu, tj. za naoružavanje, mobilisanje i aktiviranje po potrebi ovakvih grupa kao što su Škorpioni. Takvih grupa je bilo više. Osim njega, tu postoji pomoćnik ministra odbrane Republike Srpske krajine koji na suđenju neposredno s Miloševićem raspravlja kako je formirana ova grupa i kako je on lično imenovao njenog komandanta. On je državna vlast i on je produžena ruka Beograda. Pravoslavni svećenik koji na snimci drži vatreni govor vojnicima, poslije se pravdao da nije znao s kojim zadatkom ti vojnici idu. Može li to biti ikakvo opravdanje i lišava li njega i instituciju koju predstavlja odgovornosti? Svećenika su našli neki nezavisni novinari liberalne provenijencije i onda je on rekao da svećenici redovno blagoslivljaju vojsku i da nije znao šta će ta jedinica učiniti. Međutim, ono što je meni važno i što se vidi, a to je ono što ga čini veoma odgovornim, je to što on zna da oni idu za Bosnu i objašnjava da je reč o Turcima koji su azijski narod. Kad on kaže Turci, bez obzira što su to slovenski muslimani, on nastoji da poveća tu etničku i versku distancu. Zatim, kaže da to nisu ljudi već zveri i time zapravo poziva na krvav obračun sa njima.
To je fenomen koji se može naći kod svih velikih religija, a ja sam to viđao čak i kod budista u državama gde je ta vera na vlasti, konkretno u Tajlandu i Šri Lanki. Tu se religija pretvara u branioce državne politike bez obzira što je inače veoma nenasilna. To imamo u slučaju islama, svih oblika kršćanstva, ali je kod pravoslavne crkve to obileženo i time što je crkva uvek vezana za pojedinačnu naciju jer je to način njenoga organizovanja. To je čini politički mnogo aktivnijom i podstiče je da se meša u državne poslove. Ona doživljava poslove države u kojoj je njen narod većinski kao sopstveni posao. To sam nastojao da pokažem i u ovom filmu. Kako je publika primila film? Film je prikazan na B92 i u Washingtonu na dan izricanja presude. Kako su reagirali ljudi u inozemstvu, a kako ljudi u Srbiji? Jeste li imali kakvih problema? Iako je film završen pre nego što su izrečene presude u ovom procesu, nismo želeli da ga objavimo pre toga da ne bismo dobili prigovor da utičemo na visinu kazne koja će biti izrečena. Zato smo ga objavili iste večeri. Pošto je to bila vruća vest jer su presude i visina kazne izrečene popodne, mi smo iste večeri prikazali film i to u udarnom terminu u 8 sati. Videlo ga je 340 000 ljudi, a toliku gledanost u Beogradu imaju samo fudbalske utakmice. Mislim da je to uspeh, utoliko što ljudi koji su gledali film teško mogu da ospore činjenice u njemu. To dokazuju i raniji napadi koje sam imao za film o Karadžiću i Mladiću gde su govorili da je to falsifikat i da film govori laži. Ovde se niko s tim nije javio, ali se niko nije javio ni da podrži film sa bilo kakvom reakcijom uopće. Tako da ja imam utisak da je film pogodio tamo gde je ciljao, a to je taj denial. Film je uspeo da ga probije, ali još uvek nije izazvao ni reakciju kajanja ni reakciju priznanja. Tako da je on obavio jedan početni posao.
Foto: Plastični Isus
Što se inostranstva tiče, on je više delovao kao inicijator pitanja o zločinačkim paravojnim formacija koje organizuje država koja želi prikriti činjenicu da ona stoji iza zločina, i pitanja o socijalnoj psihologiji grupa koje rade tako nešto. Film je prikazan pred punim sastavom Evropskog parlamenta, u Švedskoj, Engleskoj, Prištini, Zagrebu, sudjelovat će na Festivalu ljudskih prava u Pragu. Osim na B92, igrao je na više od deset malih regionalnih televizija. Ali nije igrao na nacionalnoj televiziji... Ne, nacionalna televizija čak nije želela da prikaže dva-tri minuta tog materijala, koji je obišao čitav svet. Glavna beogradska televizija je to odbila sa obrazloženjem da bi snimke mogle veoma da uznemire javnost. Na to sam odgovorio da bi bilo veoma čudno očekivati da snimak zločina umiri javnost. Možete li to usporediti sa Hrvatskom? I kod nas je trebalo neko vrijeme da film Slučaj Lora bude prikazan na državnoj televiziji. Takvi se filmovi prikazuju na festivalima ovakvog tipa, a na njih dolazi samo jedan specifičan i mali dio populacije kojeg uglavnom ne treba suočavati sa činjenicom da su zločini počinjeni sa svih strana, pa i iz njihovih vlastitih redova. To je još jedna među brojnim strukturnim, sadržinskim, običajnim i stilskim sličnostima koje postoje među našim sredinama. Danas postoji realnost odvojenih država koju ne bih htio da komentarišem. Mislim da je to o.k. i ja nemam ništa protiv toga, ali nisam uveren da je to svima donelo baš neko veliko dobro. O tome ljudi trebaju da se sami izjašnjavaju, a ja nemam šta da kažem. Ipak moram da istaknem da govorimo jednakim jezikom i delili smo dosta decenija zajedničke historije, običaji su nam veoma slični, i nikakvo čudo da su nam onda i problemi slični. Čak bih rekao, da me ljudi ne shvate pogrešno, da su i vrsta i način izvršenja zločina kod sviju nas veoma slični. Njihovom bi rasvetlavanju mnogo pomoglo ako bi to bilo rađeno zajedničkim naporom. Veoma me u tom smislu ohrabruje pravosudna saradnja koja je izuzetno razvijena i napreduje među sve tri glavne države u konfliktu. Postoje saslušanja po zamolbi, izručenja... Ta je saradnja velika, mada je podstaknuta od strane evropskih pravosudnih faktora. Ali kada je reč o našim sećanjima, našem odnosu prema prošlosti, prema zlu koje se dogodilo, tu još uvek postoji veliko poricanje na svim stranama i veoma je teško da u glavne medije stignu problemi koji o tome govore.
