Od svih balkanskih prijestolnica jedino Tirana nema problema s preimovanjem ulica. Mnoge ulice, naime, nemaju, niti su imale nazive.

 

Koliko je važno ime? Možda je i važnije nego što mislite, naročito kada su u pitanju ulice. Zbog toga, analiza njihovih naziva može da nam otkrije mnogo zanimljivih stvari.

Čitavih dvadeset godina posle pada Berlinskog zida, nazivi mnogih ulica u istočnom Berlinu ostaju nepromenjeni, kao osobeni spomenik pedesetogodišnjoj komunističkoj vladavini. Zemlje Balkana, s druge strane, u velikom broju su požurile da se što pre oslobode tih spoljašnjih znakova socijalističkog nasleđa. U Bukureštu, tamo gde ste nekada mogli da koračate Bulevarom socijalističke pobede, sada možete da šetate Bulevarom jedinstva.

Menjajući nazive ulica, Srbija je uspela da napravi pun krug. Tamo se upravo raspravlja o predlogu da ulice koje su četrdesetih godina nazvane imenima sovjetskih oslobodilaca, da bi im devedesetih bili vraćeni nazivi iz vremena pre revolucije, sada ponovo ponesu imena Lenjina, Crvene armije i sovjetskih vojskovođa.

Albanija, koja je pod komunističkim režimom stradala verovatno više nego bilo koja druga zemlja na Balkanu, nema takvih problema. Većina ulica u Tirani nikada nije ni imala imena.

BRISANJE I PISANJE: Postojanje neke ulice ne može da se svede samo na tablu sa imenom ili položaj označen na GPS mapi. „Nazivi ulica", objašnjava Julijan Puju, grafički dizajner iz Bukurešta, „imaju funkciju koja je slična funkciji brendiranja - oni pričaju priču o nekom mestu, gradu ili zemlji".

Šaljivi članovi gradskih uprava, zahvaljujući kojima Norveška ima Ulicu veselog nasilja, SAD raskrsnicu Klintonove ulice i Ulice vernosti, a Rumunija Sunčanu ulicu u kojoj se nalazi fabrika leda, verovatno su želeli samo da izazovu smešak kod prolaznika. Ali imenovanje ulica na Balkanu nikada nije bila stvar za smejanje

Istraživanje naziva oko 20 000 ulica u Nemačkoj i zemljama Balkana otkrilo nam je mnogo toga o karakteru njihovih stanovnika i o njihovoj istoriji.

Stanovnici Tirane i Bukurešta pokazuju više mačizma nego stanovnici ostalih prestonica Balkana. Rumunima su najdraži moćni verski i vojni lideri, pa su mnoge ulice u prestonici nazvane po ključnim ljudima iz Pravoslavne crkve i vojske. Ipak, gotovo jedna petina naziva ulica uzetih iz sveta prirode pokazuje da Rumuni imaju i nežniju stranu.

U Tirani, među ulicama koje su do sada dobile imena, oko 77 odsto je nazvano po ključnim figurama i događajima iz nacionalne istorije. Za stanovnike Sofije bi se reklo da su naklonjeni kulturi i znanju jer 42 odsto ulica nosi imena po ličnostima iz sveta umetnosti i književnosti, a 16 odsto po ljudima iz sveta nauke.

Na ulicama Beograda važnu ulogu igra nacionalni identitet, što je i razumljivo, imajući u vidu prošlost zemlje. Ovde je gotovo 10 odsto ulica posvećeno događajima iz slavne prošlosti, a više od 70 odsto imena slavi ključne figure iz nacionalne istorije. Politički režimi, koji su se smenjivali širom Balkana, tražili su brz i lak način da u javnim prostorima istaknu svoje ideološke vrednosti i delegitimišu prethodnike menjanjem naziva ulica, trgova i avenija.

Još od epohe habsburškog cara Franje Josifa, preko vremena Hitlera, Musolinija ili Tita, pa sve do demokratskih vlada koje su počele da se smenjuju 1989. godine, ideja je najčeše bila ista - promeniti prošlost. Kao da je na kolektivno sećanje primenjena kompjuterska sekvenca za brisanje „Ctrl+Alt+Delete".

Šaljivi članovi gradskih uprava, zahvaljujući kojima Norveška ima Ulicu veselog nasilja, SAD raskrsnicu Klintonove ulice i Ulice vernosti, a Rumunija Sunčanu ulicu u kojoj se nalazi fabrika leda, verovatno su želeli samo da izazovu smešak kod prolaznika. Ali imenovanje ulica na Balkanu nikada nije bila stvar za smejanje.

MNOGO IMENA JEDNE ULICE: Zbog stalnih promena imena, različite generacije stanovnika jedne iste ulice mogu da koriste različite nazive, zavisno od toga kako se ulica zvala u vreme njihovog odrastanja ili doseljenja.

Haris Zaimović, direktor Istorijskog arhiva u Sarajevu, odlično zna koliko zbunjujuće to može da bude. „Za jednu istu ulicu, moja baka je koristila naziv iz vremena između dva svetska rata, roditelji su je nazivali imenom iz vremena komunističkog režima, a ja koristim ime koje je dobila posle 1991. godine", objašnjava Zaimović.

U Bosni i Hercegovini, jedini izuzetak u tom pogledu jeste glavni prestonički Bulevar Maršala Tita. Ova ulica je zadržala isto ime i posle pada komunizma, što govori o naklonosti koju mnogi Bosanci i dalje osećaju prema uspomeni na nekadašnjeg jugoslovenskog lidera. Nakon sticanja nezavisnosti, mnoge ulice u bosanskoj prestonici dobile su nove nazive, u kojima se reflektovao sve izraženiji primat koji je zajednica Bošnjaka/muslimana imala u gradu posle završetka rata 1992.-1995.

Proces preimenovanja ulica u Rumuniji i Bugarskoj bio je znatno jednostavniji. Politika menjanja naziva se zasnivala na dva ključna načela: uklanjanju naziva kojima se odaje počast diskreditovanom komunističkom režimu, i vraćanju u takozvano „zlatno doba" međuratnog perioda

Druge ulice su ponele imena domaćih i stranih ratnih heroja. Jedan od primera je Ulica Kurta Šorka, nazvana po šefu Rojtersovog dopisništva, rođenom u SAD, koji se proslavio izveštavanjem o opsadi Sarajeva. Naročito je bila zapažena njegova priča o Admiri Ismić i Bošku Brkiću, Bošnjakinji i Srbinu koji su nastradali od snajperske vatre u pokušaju da izađu iz opkoljenog grada, 1993. godine. Ova priča se pojavila na naslovnim stranama širom sveta kao simbol ljubavi koja prelazi granice etničkih podela.

„Ljudi i dalje posmatraju jedni druge kroz prizmu nacionalnog i verskog identiteta", kaže Danis Tanović, četrdesetogodišnji oskarovac i lider organizacije Naša stranka. „Volimo Italijane, Francuze i Amerikance, ali mrzimo najbliže susede. To je velika promena koja se u poslednjih dvadeset godina odigrala u Sarajevu!"

POVRATAK U „ZLATNO DOBA": Politika menjanja naziva ulica u Bosni i Hercegovini nije samo produkt propasti komunističkog sistema. Ona je i proizvod rata koji je usledio nakon toga i de facto tripartitne podele zemlje na bošnjački/muslimanski, srpski i hrvatski deo.

Proces preimenovanja ulica u Rumuniji i Bugarskoj bio je znatno jednostavniji. Politika menjanja naziva se zasnivala na dva ključna načela: uklanjanju naziva kojima se odaje počast diskreditovanom komunističkom režimu, i vraćanju u takozvano „zlatno doba" međuratnog perioda. Tamo gde je dolazilo do sporova, povod su najčešće bili pokušaji da se ulice imenuju po ljudima osumnjičenim da su bili nacistički simpatizeri, ili da se zadrže imena ličnosti koje su pripadale komunističkom režimu ili bile slavljene od strane komunista.

Neki od najžešćih sukoba vodili su se oko istorijskih događaja koje su ljudi pomešali jedan s drugim. Takav je bio slučaj sa Ulicom 7. novembra, u Sofiji, čije ime mnogi vezuju za Oktobarsku revoluciju u Rusiji 1917. godine. U pitanju je, zapravo, datum iz bugarske istorije. Do sukoba je došlo i kada je u Sofiji pokrenuta inicijativa da se jedna ulica nazove po Bogdanu Filovu, istoričaru i arheologu koji je za vreme Drugog svetskog rata obavljao funkciju premijera Bugarske i bio prijatelj tadašnjeg kralja, Borisa. Kada je Akademija nauka predložila da se po njemu nazove jedna ulica u Sofiji, Filov je postao predmet oštre debate u Bugarskoj. Posle žestokog protivljenja nekih istoričara i jevrejske zajednice, predlog je konačno odbačen, uz obrazloženje da je Filov bio fašistički simpatizer.

Nešto slično se dogodilo sa maršalom Jonom Antoneskuom, kontroverznim rumunskim diktatorom iz Drugog svetskog rata, pod čijom su vlašću deportovane ili ubijene desetine hiljada Jevreja i Roma. Posle 1990. godine, brojne ulice su nazvane po Antoneskuu, koji je u očima mnogih Rumuna i dalje nacionalni heroj. Nazive tih ulica su ponovo morali da menjaju 2003. godine, kada su javno izlaganje slika i izražavanje podrške Antoneskuu stavljeni van zakona, na osnovu nalaza zvanične komisije kojim je potvrđena njegova umešanost u holokaust.

Za razliku od Sarajeva, u Beogradu nije sačuvana uspomena na bivšeg predsednika Tita u nazivima ulica i trgova. Proces uklanjanja Titovog imena otpočeo je još sa raspadom Jugoslavije

Rumunija još nije odgovorila na sva pitanja o svojoj prošlosti, koja nastavljaju da izazivaju kontroverze uočljive u nazivima ulica. U Bukureštu, na primer, i dalje postoji Ulica Eremije Popeskua, i pored toga što je ovaj nekadašnji komandant snaga Ministarstva unutrašnjih poslova bio umešan u internu deportaciju oko 40 000 navodnih protivnika komunističkog režima tokom pedesetih godina.

TITOV ODLAZAK: Beograd je takođe prestonica bivše komunističke zemlje, ali priča o promenama naziva ulica u ovom gradu razlikuje se od one u Bukureštu ili Sofiji. Razlog tome je što tranzicija Srbije iz komunizma nije bila ni približno tako jasna i jednostavna, budući da je više od jedne decenije odlagana i ometana delovanjem režima Slobodana Miloševića.

Zbog toga je pitanje naziva ulica u Beogradu složenije nego u većini susednih zemalja. Kao što duhovito primećuje pisac Momo Kapor, manje je vremena potrebno da se nova ulica u Beogradu izgradi nego da se postigne dogovor o njenom imenu.

Jedno od prvih ponuđenih rešenja bilo je vraćanje imena ulica iz vremena pre Drugog svetskog rata. Za razliku od Sarajeva, u Beogradu nije sačuvana uspomena na bivšeg predsednika Tita u nazivima ulica i trgova. Proces uklanjanja Titovog imena otpočeo je još sa raspadom Jugoslavije. Glavni bulevar u Beogradu, koji je nekada bio nazvan po Titu, dobio je novo, specifično srpsko, nacionalističko ime, Ulica srpskih vladara.

„To je prva ulica kojoj je promenjen naziv 1992. godine", seća se Vladimir Dulović, istoričar i autor studije o promenama naziva ulica u Beogradu u poslednjih 150 godina. „Sada u centru Beograda ne postoji nijedna ulica nazvana po Titu, mada postoji jedna na periferiji", dodaje on.

Nove komisije za imenovanje ulica najradije su birale imena poznatih ličnosti iz perioda između dva svetska rata. Međutim, u priči o ulicama je sada došlo do svojevrsnog ironijskog obrta, pošto se upravo povela debata o predlogu ruskog ambasadora da se vrate neki od starih naziva ulica kojima se odaje pošta sovjetskim oslobodiocima.

„Mi Balkanci smo bolesni, opsednuti smo promenom", izjavio je sedamdesetosmogodišnji Jovan Ćirilov, dramaturg i nekadašnji predsednik prve komisije koja je počela da menja nazive ulica u Beogradu 1991. godine.

DA LI JE OPSESIJI DOŠAO KRAJ?

Zemlje na Balkanu nisu jedine koje pokušavaju da političke promene usklade sa potrebama korišćenja javnih prostora. Nemačka se suočila sa sličnim problemima posle pada berlinskog zida, kada je došlo do ujedinjenja Savezne Republike Nemačke i nekadašnje komunističke, Demokratske Republike Nemačke.

Prestonica jedne balkanske države je uspela da izbegne sve probleme ove vrste. U Tirani, glavnom gradu Albanije, mnoge ulice nemaju imena, niti su ih ikada imale. Problemi nastaju jedino ako stanovnika bezimene ulice neko pita za adresu

Dve Nemačke su se gotovo pola veka razvijale unutar suprotstavljenih ideoloških sistema, pa nazivi ulica u dve zemlje - kao i pripadajućim delovima Berlina - i dan danas odražavaju ovu ideološku podelu. Nemački parlament, Bundestag, u junu 1991. godine je doneo odluku da se prestonica preseli iz Bona u Berlin. Povratak u ujedinjeni Berlin označio je početak bitke za simboličku kontrolu nad javnim prostorima grada. Ključni zahtev je bio taj da se promene nazivi koje su ulicama dali predstavnici vlasti Demokratske Republike Nemačke. Posle javne debate, lokalna uprava je u septembru 1993. donela odluku da se oformi nezavisna komisija koja će rešiti ovo pitanje. Šest meseci kasnije, komisija je ponudila paket preporuka, rukovodeći se načelom „da druga nemačka demokratija" - to jest, sadašnja država - „nema razloga da odaje počast političarima koji su aktivno doprinosili razaranju prve nemačke demokratije".

To je značilo da nijedna ulica ne može da dobije, ili da zadrži ime nekog od nacista koji su napali i srušili Vajmarsku republiku pre Drugog svetskog rata. Takođe, neće biti tolerancije ni za one koji su se „posle 1933. suprotstavili totalitarnoj diktaturi nacional-socijalista, u nameri da je zamene drugom totalitarnom diktaturom, ovog puta komunističkom", objašnjava autor knjige Duhovi Berlina, Brajan Lad.

Jedan od najkontroverznijih slučajeva ove vrste u Berlinu vezan je za ime socijalistkinje i militantne feministkinje Klare Cetkin, koja je umrla u Moskvi, 1933. godine, odmah posle nacističkog preuzimanja vlasti. Ona je smatrana za neprijatelja demokratske Vajmarske republike od trenutka kada se pridružila Komunističkoj partiji Nemačke, 1919. godine. Komisija je zbog toga donela odluku da se ulici Clara Zetkin Strasse vrati njen prethodni naziv, Dorotheenstrasse, po imenu druge supruge pruskog elektora koji je ovu oblast dobio kao svadbeni poklon.

Komisija je objavila da ulica koja iz istočnog Berlina vodi do zgrade nemačkog parlamenta, Reichstag, ne može da bude nazvana po protivniku parlamentarne demokratije, što je izazvalo burne reakcije levičara i feministkinja. Ipak, dve decenije posle 1989, nazivi ulica na Balkanu i u bivšoj Demokratskoj Republici Nemačkoj izazivaju sve manje kontroverzi - što ukazuje na sve manji značaj ideoloških podela u Evropi.

ULICE BEZ IMENA:

Prestonica jedne balkanske države je uspela da izbegne sve probleme ove vrste. U Tirani, glavnom gradu Albanije, mnoge ulice nemaju imena, niti su ih ikada imale. Problemi nastaju jedino ako stanovnika bezimene ulice neko pita za adresu. Obično se snalaze tako što koriste alternativne načine da lociraju adrese, upućivanjem na poznate objekte u blizini, kao što su ministarstva, škole ili spomenici. Arta Kazazi, šef odeljenja za razvoj u albanskoj poštanskoj službi, sažaljeva turiste i kaže da će „sve biti normalizovano za godinu, ili godinu i po".

U međuvremenu, ljudi koji vrše isporuke moraju da skiciraju priručne mape, na dva lista A4 formata povezana lepljivom trakom, sa naznačenim lokacijama važnih zgrada i objekata koji će im pomoći da se snađu. Aslan, oniži čovek sa strogim, izboranim licem, stekao je veliko iskustvo radeći kao poštar. Dok utovara pakete u svoj kombi, objašnjava: „Ako ni posle pažljive pretrage ne pronađemo primaoca, pismo ili paket vraćamo u poštu, da bismo ih posle još tri dana vratili pošiljaocu."

Fenomen neimenovanih ulica u Tirani nije povezan sa sukobima oko komunističkog nasleđa. Ovakvo stanje samo pokazuje da su, posle pada komunističkog režima, ljudi u velikom broju napuštali sela i doseljavali se u gradove, što je izazvalo pravi graditeljski bum. Veliki broj novih građevina je podignut bez dozvole, pa zgrade ostaju neuknjižene. Vozači kola hitne pomoći se suočavaju sa istom vrstom problema kao i poštari, svaki put kada izlaze na teren. „Ako ne mogu da pronađem adresu, onda ću pokušati da rešim problem tako što ću sa pacijentom dogovoriti susret na nekom mestu koje je svima poznato", kaže Astrit. „Ako pacijent nije u stanju da tamo dođe, šta ja tu mogu, takav je život! Ali niko mi još nije umro."


* Ovaj tekst je rezultat programa Balkanske stipendije za novinarsku izuzetnost, inicijative fondacija Robert Bosch i ERSTE, u saradnji sa Balkanskom istraživačkom mrežom, BIRN.

 

Ključne riječi: tirana, preimenovanje ulica
<
Vezane vijesti